Anketa "Vesti": Da li biste se vratili u zavičaj?
Još krajem 19. veka Srbi su odlazili preko Atlantika u potrazi za boljim životom. Posle Drugog svetskog rata mnogi su napustili otadžbinu, a neki se nisu vratili nakon oslobađanja iz nemačkog zarobljeništva. Krajem šezdesetih godina prošlog veka posle potpisivanja ugovora bivše Jugoslavije i više zemalja zapadne Evrope usledio je najveći talas odlaska.
Mnogi su tada napustili zavičaj s namerom da nešto zarade i vrate se za nekoliko meseci ili godinu-dve. Većina njih je i danas uglavnom širom Evrope baš kao i oni koji su tokom ili posle raspada bivše SFRJ napustili ognjišta. Treća i četvrta generacija naših ljudi već odrasta u dijaspori na gotovo svim kontinentima, a čitaoci "Vesti" iz Evrope i Kanade govore planiraju li da se vrate zavičaj.
Mila Živković, Lipštat, Nemačka
- Iskreno da kažem, za stalno - ne! Zato što su deca ovde i unuče. U zavičaj odlazimo jedino leti na nekoliko meseci. Više sam ovde nego u Pljevljima, tako da nemam neku želju... Vreme je učinilo svoje i većina iz dijaspore ostaće ovde.
Radoslav Prelić, Beč, Austrija
- Nemam nameru da se vraćam u Srbiju. Iselio sam se pre dve decenije i ne želim da se vraćam. Nije se gotovo ništa promenilo na bolje da bih se vraćao. Ovde sam već stvorio novu egzistenciju i stekao prijatelje. Beč mi je nova domovina, a u Srbiju mogu da idem kad poželim, ali na odmor. Za život se u Srbiji nisu stekli uslovi. Deci želim da omogućim bolji život, a to u Srbiji, barem za sada, još ne mogu.
Boško Grozdanić, Hanover, Nemačka
- Čim sam u Nemačku došao, stigao sam s namerom da se vratim i naravno da ću se u moju Staru Pazovu vratiti. Imam penziju i dole mogu sasvim lepo da živim. Vazduh, priroda i toplina zavičaja su nešto što me neodoljivo privlači, ići ću u lov i ribolov, a trenutno sam i tamo i ovde. Ovde zbog propisa i maloletne ćerke, ali u Srbiji sam u svakom slučaju više nego ovde. U Nemačkoj se život odvija brzo i dinamično, a dole je sve mirnije i tiše. Generacija naših ljudi koja je u Nemačku došla krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih prošlog veka uglavnom ima male penzije s kojima ovde jedva sastavlja kraj s krajem, a dole bih s tim parama mogao pristojno da se živi. Mnogi su i pomrli, a penzije su ostale nemačkim fondovima. Udovci i udovice, umesto da se vrate u zavičaj i žive ljudski, ovde se samotnjački muče. Možda ovo i nije deo odgovora na vaše pitanje, ali je svakako bitna tema za naše ljude starije generacije. U suštini, najvažnije je odrediti pravo vreme povratka. I mlađi ljudi mogu da se vraćaju u Srbiju jer su i dole uslovi u određenim branšama čak i povoljniji nego u Nemačkoj. Znam neke informatičare i elektroničare koji su u Srbiji veoma uspeli.
Snežana Petrović, Cirih, Švajcarska
- U zavičaj rado idemo. Imamo decu koja su rođena u Švajcarskoj i obaveza je naša da im objasnimo odakle su im koreni i da im koliko-toliko približimo našu srpsku kulturu i običaje. Moramo priznati sebi da kada čovek živi više od 20 godina u inostranstvu, to više nije privremeni rad. Ovde smo stvorili porodicu i socijalno okruženje, prijatelje, posao, hobi. To znači da živimo u Švajcarskoj, a u Srbiju idemo na odmor. Trenutno ne razmišljamo o povratku jer ovde smo se uklopili i dobro funkcionišemo. Ne znam šta će biti kad odemo u penziju, možda će želja za povratak biti izraženija. Rado idemo u zavičaj, ali se i rado vraćamo, moramo biti iskreni i to priznati.
Miloš Bojović, Misisaga, Kanada
- Ja sam se u zavičaj vratio još pre 30 godina duhovno i misaono. Fizički sam još prisutan u Kanadi, živim u Misisagi i tu sam zbog familije da ih zaštitim i pružim im sve što mogu i zbog pecanja koje je izvanredno zbog prelepih reka i prirode. Za Srbiju se spremam i fizički, da se vratim tamo kad budem spreman, negde u Šumadiju. Možda da se vratim i u Makedoniju, žena mi je Makedonka, tako da nisam još potpuno odlučio. Tako, za sada sam ovde, u Kanadi, ali budućnost vidim negde na našim prostorima.
Slobodan Skoko, Banjole, Francuska
- Rado bih se vratio i to posle 50 godina boravka u Parizu. Zato što sam penzioner, što nikad nisam zaboravio našu lepu Bosnu i Republiku Srpsku. Vuče me nostalgija za familijom, za gradom u kom sam rođen, za komšijama, prijateljima, školskim drugarima, ostalo ih je još nekoliko. Sa Pala sam, u Francusku sam došao jer je meni počeo rat mnogo pre nego drugima. Imao sam nacionalistički problem na Tjentištu, za vreme komunizma, izbacili me iz škole, iz firme, preostao mi je "put pod noge" i u Francusku. Na početku, dok se nisam snašao, bilo je loše, a stigao sam i do super, odnosno, od radnika do direktora. Ali, inostranstvo nije med i mleko. Treba progutati mnogo knedli. Radilo se po 10 sati dnevno, a zarađivalo samo da možeš platiti stan, hranu i poneku košulju da promeniš. Trebalo je mnogo strpljenja, mnogo rada i upornosti. A, ovde ostajem radi unučadi koju čuvam, kćerke i zeta, kako bi njima bilo lakše nego meni kad sam došao.
Maja Španjić, Frankfurt, Nemačka
- Iskreno, ne bih se vratila u zavičaj. Ovde sam se dobro snašla, imam dobar posao, prijatelje. Nisam dugo ovde, tek tri godine, ali mi se dopada i započela sam novi život. U Bečeju, odakle sam, imam roditelje i dve sestre sa kojima sam redovno u kontaktu. Nije sad da sam se totalno odvojila od svog grada u kome sam odrasla, ali smatram da tamo nemam neku perspektivu koju imam ovde. Volim Srbiju i rado odem dole na odmor, ali da bih se vratila trebalo bi mnogo da se promeni u ekonomskom smislu.
Stokan Jovanović, Ulm, Nemačka
- U penziji sam od 2013. i supruga i ja više vremena tokom godine provedemo u Dvorovima kod Bijeljine gde smo napravili kuću posle izbeglištva iz Tuzle. Pored kuće brinemo o bašti i voćnjaku i od marta do novembra smo tamo. Nama je lepo dole, nikada nije dosadno jer stalno ima nešto da se radi i tamo se lepo osećam. Naša dva sina sa porodicama rado dolaze kod nas u Dvorove i tako održavamo porodične odnose. Prošle godine oženio nam se mlađi sin Goran, a njegova supruga je Nemica. Pravili smo svadbu u Dvorovima, a na svadbu je došlo 120 Nemaca, rodbine naše snaje i Goranovih prijatelja, drugara s posla i s fudbala. Za nas je njihov dolazak bio malo iznenađenje, a posle nekoliko dana druženja sa njima shvatili smo da su i oni prijatno iznenađeni onim što su doživeli i videli. Rekli su nam da su pošli na neki način u neizvesnost, a da su sve to doživeli bolje nego što su i sami očekivali. Nama je tamo dobro, a kada poželimo decu dođu oni kod nas, a mi tokom zime odlazimo u Ulm.
