Srpski mitovi i kultovi (12): Muško i žensko pismo
Ideja o postojanju ženskoga pisma svakojako je pomodna. Međutim, ne i netačna. "Ženski rukopis", "ženska shvatanja" prepoznatljivi su ne samo u govoru i tekstovima, već i u mnogim postupcima, u brojnim radnjama.
Smatram da srpske obredne pesme, jednako kao i obredi koji su sastavni deo, ispoljavaju sve odlike ženskog pisma.
Epika, pak, pripada "muškom rukopisu". Posledice ovakve tvrdnje su znatne. Menjaju iz osnova sveukupne predstave o životnom ciklusu i godišnjem kalendaru. Rođenje, svadba i smrt, ključni činioci životnog ciklusa, u potpunosti su u vlasti žene. Za čin rođenja, za sve ono što rođenje prati niko i ne spori da žena, odnosno žene imaju glavne uloge. Posredstvom porodilje novorođenče dolazi sa onoga na ovaj svet.
Babica prihvata novorođenče, obredno ga pere, povija i opasuje. Porodilju čuvaju žene prvih sedam dana po porođaju, odnosno prvih četrdeset dana (ali u nešto manjoj meri). Sudbinu deteta određuju takođe žene, odnosno demonska bića natprirodnih moći u ženskom obličju: suđaje, suđenice, mojre, parke. Uloga žene u svadbenom i posmrtnom obredu čini se mnogo manje važnom.
Međutim, ona je zapravo jednaka. Razlika je isključivo u tome što su muškarci dobili u ova dva obreda značajnije i vremenski istaknutije uloge statista. Oni statiraju i u obredu rođenja. "Zaduženi" su da jedu, piju, pričaju šale, galame. Njihova uloga se svodi na dizanje vike i graje koja goni zle demone od porodilje. Zanimljiv običaj kuvade mislim da je u stručnoj literaturi pogrešno tumačen.
Zavaravanje demona
Muškarac-suprug ne zamenjuje ženu koja se porađa, već vlastitom kuknjavom izaziva kod demonskih sila "onoga sveta" uverenje kako je reč "samo" o bolesnom ili ranjenom muškarcu, a da u toj kući nema nikakve porodilje, nikakvog posrednika između dva paralelna sveta, posrednika koji im, na određeni način pripada. U svadbenom i pogrebnom obredu izvesne spoljne, vidljive činjenice, doprinose stvaranju pogrešnog utiska. Po mladu su išli muškarci-svatovi, ne devojke.
Mladu dovode muškarci-svadbari. Budući da je vode pokrivenu, zaklonjenu od urokljivih očiju, kako je razmišljao Tihomir Đorđević, nečiste sile, raznovrsni demoni dovedeni su u bludnju i ne razlikuju mladu, nevestu, od ostalih svatova - muškaraca. Verujem da je čauš u svatovima nekada bio smišljena zamena mladoženje, odnosno lažni mladoženja. Upadljivo obučen morao je namah privući svačiju pažnju, ali budući da nije bio pravi mladoženja - samo je skretao pažnju sa pravog ženika, ali sam se nije izlagao nikakvoj opasnosti.
Posebnu neobičnost predstavlja u mnogim krajevima raširen običaj prenošenja mlade preko praga novoga doma. U kući mladoženje, mlada je ili preskakala prag, ili je, pak, preko njega bila prenošena od strane bilo svoje, bilo muževljeve rodbine. Uobičajeno je da unošenje mlade u kuću obavi mladoženja.
Međutim, ličnost prenosioca-unosioca suštinski je nebitna. Ključno je da prag ne konstatuje ulazak mlade. Prvi put će je konstatovati kada kao novorođeni, "punopravni" ukućanin izađe iz kuće. Zabrana stajanja na prag, prilikom stupanja u kuću ne odnosi se inače ni na koga inog posetioca kuće, na one što dolaze i nakon vremenski ograničenog boravka - odlaze.
Drugačije rečeno, kada se na prag (ili zamišljeni prostor koji prag treba da podrazumeva) stane nogom prilikom ulaska, podrazumeva se da će se na njega stati i prilikom izlaska.
Svekrvino kolo
Prag signalizira precima da je u kuću neko privremeno ušao, odnosno da je iz nje izašao. Novorođeno dete se nekada rađalo u kući. Njegovo prisustvo u svojstvu ukućanina, registrovano je prilikom prvog izlaska, potom je uočen njegov povratak u kuću.
Prag "pamti" da je osoba koju je prvi put zapazio prilikom izlaska nerazlučivi deo kuće (koju sačinjavaju združeno svi: i preci s onoga i potomci s ovoga sveta). Mlada se uvodi u kuću na način koji u suštini opominje na dolazak "novorođenčeta". Za razliku od svih onih koji "normalno" ulaze, mlada je preneta. Prag nije uočio njen ulazak. Najednom, u hipu, ona postaje sastavni deo sveukupne kuće.
Njena inicijacija, posvećivanje u svetost kuće i poorodice, dovršava se ljubljenjem i darovanjem bitnih kultnih mesta u kući, i, napokon, tri puta ponovljenim obilaženjem ognjišta. U svetost kuće koja podrazumeva jednako upoznavanje i živih ukućana i predaka, uvodi je jedina osoba koja je takom čemu vlasna - svekrva. Svekar je nebitan. On je "mali gazda". Vlastan je nad živima, nad manje značajnom skupinom.
Svekrva je, pak, osoba koja je jednako bliska i jednom i drugom svetu i, u svojstvu mladoženjine majke, najpozvanija da nevestu uvede međ ukućane i postavi je na odgovarajuće mesto. Novoj domaćici zvanično će predati, odnosno prepustiti dužnost prvosveštenice doma odigravši tzv. svekrvino kolo.
"Žensko" i "muško" pismo u svadbenom ritualu razlikuju se i prepoznaju, jer "žensko" pismo komunicira sa "onostranim", a "muško" sa "ovostranim", "žensko" pismo priziva ljubav radi stvaranja novog života i dostizanja biološke ravnoteže, "muško", pak do jednakog cilja doseže ispoljavanjem i dokazivanjem fizičke snage i veštine.
Pozdravi i sećanja
Pokojnik je osobeni glasnik koji treba da prenese pozdrave i sećanja živih upućena preminulim srodnicima i prijateljima. Podrazumeva se da će pokojniku oni koji ga iščekuju na onome svetu, prirediti doček, jednak onome koji se priređuje novorođenom detetu.
Biranje sudbine
U glasovitoj Vukovoj pesmi "Ženidba Dušanova", car, odnosno njegov zatočnik, prerušeni nećak Miloš Vojinović, treba da preskoči dva konja, i da među tri devojke, skrivene pod velovima, prepozna carevu verenicu. U dve pesme dugoga stiha, u dve tzv. bugarštice Banović Sekula će morati da preskoči deset, odnosno dvanaest konja, a "pravu" nevestu moraće da prepozna između deset, odnosno dvanaest devojaka. Biranje "prave" neveste među tri ponuđene jeste biranje sudbine. Deset, odnosno dvanaest konja jesu čista vulgarizacija, uverenje kako veći broj preskočenih konja "diže" vrednost mladoženje ili njegovog zastupnika.
