Srpski mitovi i kultovi (9): Šišano kumstvo
Prvo šišanje novorođenog deteta smatra se u našem narodu izuzetno značajnim događajem. Nazivi za taj čin su različiti. Na Kosovu i u Crnoj Gori to se naziva šišanjem, striženjem, strigom. U Pirotskom okrugu obred se naziva pletivo, pletenje, ali i nastriguvanje.
Detetu se do prvog šišanja kosa nikako ne dira. U slučaju prethodno obavljenog crkvenog krštenja, sveštenik sam odseca novorođenčetu pramen kose. Dešava se da se to nekim slučajem i kasnije ponovi. Međutim, kosa koja je odsečena detetu pre prvog striganja čuva se do strižbe i tada se predaje kumu (šišanome kumu ili šišanoj kumi) da je ovaj (ova) iznova preseče. Krajem 19. i početkom 20. veka postojali su u nas različiti običaji kada se vrši (odnosno do kada mora da se izvrši) prvo šišanje.
Čini se, da je uverenje kako to treba obaviti do isteka prve godine života - arhaično, a da su drugačija shvatanja nastala tokom procesa desakralizacije ovog obreda. U okrugu boljevačkom drže da dete treba šišati pre napunjene godine života. Slično se razmišlja i u Svrljigu gde se obred striganja vrši između desetog i dvanaestog meseca života.
U drugim krajevima sreću se iz različitih razloga veća ili manja odstupanja. Na Kosovu, na primer, ranome šišanju deteta, pre navršene godine života, pribegava se u slučajevima kada se "deca ne drže", a inače se šišanja obavljaju posle treće, pete ili sedme godine. U Skopskoj Crnoj Gori dete se šišalo posle treće ili posle pete godine života. U Pirotskom okrugu običaj je već bio u procesu nestajanja.
Velika svečanost
Tako postoje dva nejednaka podatka o obavljanju šišanog kumstva. Prema podatku koji saopštava Tihomir R. Đorđević šišanje se vrši kada dete navrši prvu godinu, ili, pak, kada navrši tri godine. V. M. Nikolić navodi da se to čini nakon druge godine. U Pirotskom okrugu se verovalo da ako se strižba ne obavi do treće godine, posle ne može više da se obavi, a dete može da šiša ko hoće. U Svrljigu i Crnogorskom primorju šišaju se samo muška deca, a na Kosovu, kao i u pirotskom i vranjskom okrugu šišaju se i muška i ženska.
Postoji uverenje da se šišano kumstvo mora obaviti tokom prepodneva, dok je dan u usponu. Nakon obreda strižbe sledi bogat ručak. Uvek se vodi računa da se to obavi o kakvom značajnom prazniku ili u nedelju. U Hercegovini strižba se najčešće obavlja u mladi ponedeljak, odnosno u mladi petak. U Vranjskom okrugu strižba se najradije čini s jeseni i u zimu kada su ukućani najbesposleniji. Izuzetak predstavlja Pirotski okrug u kome se strižanje može obaviti i pre ručka, ali i posle ručka, pa i pre večere. Strižba je uvek izuzetno velika porodična svečanost, jednako kao i svadba. U mnogim krajevima ona je značajnija, radosnija od crkvenog krštenja. U Svrljigu, na primer. Šišani kum je značajna ličnost i pažljivo se odabira.
Najčešće su kršteni kum i šišani kum ista osoba. Međutim, nekad se od toga i odstupa. Ako kršteni kum nije više u životu, ako je slaboga zdravlja, ako mu se deca "ne drže", pribegava se drugačijim rešenjima. Bira se šišani kum koji se ističe zdravljem i snagom. Šišani kum se drži jednako značajnim kao i kršteni kum, a muslimani u Bosni i Hercegovini smatraju šišano kumstvo "većim i od vjenčanoga i od sunetskog kumstva". Pred šišanim kumom ženska čeljad ni lice ni krije. Šišani kum i kuma daruju kumče.
Teška kletva
U Skopskoj Crnoj Gori kum donosi kumčetu "feščić, cipelice, prepašče (kaiš za opasivanje), a ponekad i košulju". Na Kosovu kum donosi crvenu kapu i mitanče, a u Pirotskom okrugu novu haljinu i kapu na koju će se prišiti venac od veštačkog (valjda ranije od pravog) cveća. Kuma donosi kumčetu presan hleb koji se zove turta ili kravaj, a katkad ponese i malo soli i kitu prirodnog cveća. Šišano kumstvo se među Slovenima pominje još u 10. i 11. veku. Smatram da je šišano kumstvo bilo prvobitni oblik kumstva. Kao takvo sačuvalo ga je i hrišćanstvo. Međutim, značaj obrednog postrigavanja sačuvan je i u nekim drugim inicijacijskim običajima. Čin odlaska u vojsku podrazumevao je i povlačio sobom obredno šišanje.
Odlazak u kaluđere jednako je podrazumevao obredno postrigavanje. Kasnije je svaka bitna promena osnovnog načina življenja smatrana svojevrsnom inicijacijom. Odlazak u zatvor, na primer, takođe je podrazumevao i zatvorsko šišanje, odlazak u vojsku takođe. Kumova kletva je teška (i krštenog i šišanog), zapravo pogubna, jer kum ima sveukupnu vlast nad bićem koje je krstio. Dalila uništava Samsona sekući mu usnulom kosu, izvor njegove neobične snage. Severnoamaerički Indijanci su skalpirali protivnike verujući da ih tako podređuju sebi, odnosno da ih zadobijaju kao lične robove. U tom cilju se skalpiranje katkad vršilo i u našem narodu. Onaj kome je kosa sputana onemogućen je u delovanju. Momčilova neverna ljuba privezuje Momčilovu sestru njenim kosama za direk, a ne vezuje joj (bar se to ne ističe) ruke i noge, što se čini logičnijim.
Čovek od vrline
Značaj šišanog kuma jeste izuzetan iz jednostavnog razloga što je šišani kum, činom odsecanja kumčetove kose, stekao nad njim bitnu vlast, suštinskiju od roditeljske. Upravo zbog toga onaj ko seče novorođenčetu kosu mora biti čovek koga krase vrline.
Demoni i drekavci
Narod veruje da deca koja umru nekrštena neće nikada videti lice Božje. Osuđena su na večiti mrak. Odlaze u Limbo (nekakvo mračno mesto) ili postaju demoni, drekavci. Narod i crkva se razlikuju u stavu kada krštenje treba obaviti. Prema crkvenim pravilima to bi se moglo učiniti namah po rođenju. Međutim, narod to po pravilu ne čini. Izuzetaka ima. Kada kome deca umiru, on požuruje da krsti novorođenče (samo da ga turimo u veru, pa posle šta mu Bog da). Takođe se, po pravilu, ne dozvoljava da dete rođeno uoči slave ili Božića dočeka te velike praznike nekršteno, pa se odmah zove kum. Narod često krštenje deteta vezuje za otpadanje pupka, što se obično događa između sedmog i desetog dana po rođenju.
