Srpski mitovi i kultovi (2): Kuća je tamo gde je ognjište
Vatra je čoveka zbunjivala i opčinjavala. Zahvaljujući munji i gromu mogla je da nastane spontano, ali je vremenom čovek shvatio kako je može prizvati i izazvati veoma brzom rotacijom i trenjem dva komada suvog drveta, udaranjem kamena o kamen, udarom čekića po nakovnju. Prve, izazvane udarom groma, nije bio gospodar, ali druge jeste bio tvorac. Nazvao ju je "živom vatrom". Kao svaki sujetni tvoritelj verovao je kako je ona, njegovo delo, izuzetno vredna i moćna.
Vatra, naročito vlast nad njom, promenila je čovekov život. Njom je dobio toplotu i svetlost. Blagodareći njoj spoznao je razliku u hrani između sirovog i kuvanog, odnosno pečenog. Činjenica da vatra sagoreva i uništava sve ono što joj se prepusti, "uverila" je ljude u posedovanje posebne očišćavajuće, lustrativne moći. Shvaćeno je kako vatra čisti prostore, uništava, ako je pod kontrolom, sve nepoželjno.
Vatra sve čisti
Prirodno, ljudi su poverovali kako ona može da očisti okoliš od svega suvišnog, pa i onog negativnog "onostranog". Zbog toga su se u "hrišćanstvu", na primer, palile vatre za Badnje veče. To je verovatno bila i osobena pripomoć Suncu u procesu ojačavanja, ali jednovremeno i očišćenje vlastitog doma i okoliša od negativne energije akumulirane u razdoblju stalnog slabljenja Sunca, zamiranja prirode. Veliki grešnik, tzv. veštica ili veštac, činom spaljivanja očišćuje se od počinjenih greha. Tim činom se zapravo uništava grešno telo, a "spasava" besmrtna duša. Ovo duboko ukorenjeno verovanje u lustrativnu moć vatre zadržalo se do današnjih dana u raširenom običaju spaljivanja strnjike na njivama, u postupku od koga po pravilu, ima više štete nego koristi.
U sklopu verovanja u lustrativnu moć vatre svakako posebno mesto zauzima običaj preskakanja vatre, pa i običaj hodanja po ugljevlju. Preskakanjem vatre, ljudi su se "čistili". Štaviše, i stoku su "oslobađali" od negativne energije nataložene u periodu slabljenja Sunčeve moći. Terali su stoku da prođe "hodnikom" čije je bočne strane činila upaljena vatra. Ognjište je bilo najsvetije mesto u domu. Sa njim je, nimalo slučajno, svekrva prvo "upoznavala" snaju kada ova stupi u kuću. Samo se prostorija u kojoj se nalazilo ognjište (nekada i jedina) nazivala kućom, a druge, ako ih je bilo, nazivane su sobama. Vladalo je uverenje kako na ognjištu borave i duše predaka. Pretpostavljam da se verovalo kako su preci i darodavci kućnog ognja, odnosno, domaće vatre.
Ukućani se ugasili
Posledica takvog promišljanja jeste i uverenje da kada se iznad neke kuće ne vijori dim, kada u njoj ne gori vatra, jasan je znak kako se kuća sa ukućanima - ugasila. Posebno se poštovala moć žive vatre, vatre koja je izazvana nekom od drevnih kultnih metoda, trud i kremen, trenjem drveta o drvo, kresanjem kamena o kamen, kasnije udaranjem čekića o nakovanj. Takva vatra se palila, ne samo posebnim postupkom, već i u određeno vreme (gluvo doba), od posebnih osoba (blizanci, jednodanci, ili momak i devojka komunikativnih imena, Jovan-Jovanka, Stojan-Stojanka) uz poštovanje određenih zabrana (tabu govora). Verovalo se kako vatra sadrži u sebi životvorni princip i stoga se palila o zimskom i letnjom solisticiju (na Badnji dan i na Ivanjdan). Vatra se preskakala kako bi se ljudi oslobodili svih zlih natrunki koje bi se na njima "nataložile" u određenom razdoblju.
Na vatri se i igralo. Krv i disanje su ljudi uvek smatrali bitnim odlikama i rečitim znacima postojanja ili prestajanja života. Poslednjim izdisajem čovek napušta "ovaj svet". Jednako se dešava posle istoka krvi iz tela. Disanje je smatrano očiglednim znakom života. Krv je, međutim, izjednačavana sa životom samim. Smatrana je "sedištem životne sile", "sedištem duše". Ritualno pijenje krvi ljudske i životinjske bilo je nekada veoma rašireno i prilikom verskih crkvenih obreda. Ovaj postupak su ponavljano osuđivali nekoliki vaseljenski i pomesni sabori (očigledno je kako je bilo mnogo oglušavanja o ove zabrane). Oštro su zabranjivali i uzimanje hrane načinjene od životinjske krvi.
"Peglanje" svesno načinjenih rana
Kao sedište duše, krv je izuzetno bitna u mnogim obrednim postupcima koji su za svrhu imali "obezbeđivanje" života. Izvesno je da su u davnoj prošlosti u određenim obredima žrtvovani i ljudi. Kasnije su u istu svrhu žrtvovani petao (crni kako bi se produžio život domaćinu), kokoška (crna ili crvena kako bi se jednako pomoglo i domaćici). Mnoge religije, pa i monoteističke poznaju obredno žrtvovanje ovna. Preko izmešane krvi, ili pak preko pijenja krvi iz svesno načinjene rane sklapane su pobratimske, pa ponekad i posestrimske veze. Kasnije, u hrišćanstvu dolazi do sklapanja pobratimsko-posestrimskih veza okumljivanjem Svetog Jovana Krstitelja.
Vampir nije mrtvac
Zahvaljujući filmovima i televizijskim serijama poslednjih decenija vampirizam i vampiri postaju omiljena tema. Filmsko i televizijsko viđenje i prikazivanje ovih mitskih demonskih stvorenja uticalo je i na mnoge naučnike da "utvrde" kako je vampir mrtvac koji napada ljude i pije im krv. Pre svega, vampir nije mrtvac. On je čovek koji jeste napustio ovaj svet, ali ga onaj drugi, svet mrtvih, iz nekih razloga nije prihvatio.
"Svestan" da mu svet mrtvih nikada neće dozvoliti pristup, vampir pije krv, životvornu tečnost koja bi ga mogla povratiti u svet koji je napustio. U arhaičnom religioznom promišljanju narod je shvatio i uzaludnost vampirovog čina i trajnu opasnost koju on predstavlja, pa je osmislio načine da vampira konačno odstrani iz sveta živih i da mu pomogne da uistinu stigne us svet mrtvih. Zato su "sumnjivim" pokojnicima zabadali trn u petu, a "osvedočene" vampire naknadno otkopavali i grudi im probadali glogovim kocem. O primeni toga drevnog običaja zbori i Dušanov zakonik i zabranjuje ga pod pretnjom oštrih kazni.
