Karađorđe u narodnom predanju (18): Gorke suze u manastiru
Istoričar umetnosti i reditelj Đorđe Kadijević govorio je u kameru "Topola filma" da je manastir Fenek najtužnije mesto u Karađorđevom životnom putu. U ovaj manastir, Vožd je smešten uz pomoć tadašnjih austrijskih vlasti i tu je proveo vreme, dok nije upućen u Petrovaradin, a odatle u Besarabiju:
- Kada je nešto kasnije, za njim došao prota Mateja Nenadović, ovde ga je Vožd pitao: "Šta je sa narodom proto?" I čuo je strašnu priču o srpskim zbegovima na obali Save i Dunava, priču o očajnim pokušajima nesrećnog naroda da pobegne pred turskom obesnom orgijom, da se dohvati Ćesarije, ove strane Save i Dunava i da spasi goli život.
- I pita Vožd protu: "Proto kune li nas narod?". A prota odgovara: "Kune gospodaru". A onda Vožd pita: "A kunu li mene, proto?" Prota ćuti, a Voždu grunu suze, čuvene Karađorđeve, fenečke suze. I tada plače strašni Vožd.
- Onaj, pred kim su drhtala carstva, onaj koji se nije bojao ničega osim Boga. Na zemlji, ni na nebu. Plače čovek za koga se mislilo i da je bez srca i bez osećanja. Bez milosti. I time, tim suzama, označava najdublju kontroverzu svoje ličnosti. Za čim je plakao Vožd u Feneku? Sigurno, ne za sobom. Plakao je za nesrećnim narodom koji je ostao u njegovoj otadžbini za koju se borio, želeći da je oslobodi. A nama se danas čini da je plakao, ne samo, zbog toga što je za njim ostalo, i što se tužno završilo, već i zbog svega onoga što će ponovo biti za plakanje, u tom istom, nesrećnom i ukletom prostoru.
Vožd je plakao
U Feneku je, kažu, Karađorđe gorke suze lio, zbog toga što je učinio i što je podlegao uticaju Teodora Nedobe i mitropolita Leontija Lambrovića, inače, Grka fanariota, ali čije je držanje u ustanku bilo korektno u odnosu na srpski narod, pa je i sam podelio sudbinu Karađorđevog izbeglištva, besedio je akademik Slavko Gavrilović.
Poniženi Miloš
Akademik Slavko Gavrilović besedeći za "Kazivanja i filmove o heroju topolskome" naveo je i da je Karađorđe, po povratku u Srbiju 1817. godine stavio pred veliku dilemu kneza Miloša Obrenovića:
- Miloš je cenio Karađorđa kao velikoga ratnika mada ličnih simpatija nije imao prema njemu, jer su se oni bili razišli bar u jednom trenutku i to žestoko 1811. godine, kada je knez Miloš pristupio opoziciji protiv Karađorđa to jest Milenku Stojkoviću, Petru Dobrnjcu, Nenadoviću kada je izgledalo, kao da će oni da dobiju podršku ruske vojske i da zbace Karađorđa... Ali, pošto su one iskusnije vojvode, ipak, na vreme odustale od plana obaranja Karađorđa i izazivanja faktički građanskog rata u Srbiji, Miloš još mlad i neiskusan, pošao je sa vojskom na Beograd. Kada je čuo da su se svi priklonili Karađorđu, odnosno da su odustali od zbacivanja Vožda, Miloš je morao da prizna poraz. Bio je ponižen i na kolenima je molio Karađorđa da mu kao kum poštedi život i Karađorđe je to učinio.
- Godine 1817, Miloš prvo - i kao vladar i kao čovek koji se već poprilično učvrstio na čelu Srbije, koga je narod priznao za svoga izbornoga kneza na Skupštini, 1816. godine, čovek koji je stekao, i bar da tako kažem, minimum poverenja kod Turaka, pa i kod Austrije - smatrao je da Srbija nije sposobna da obnovi jedan ustanak, jer je tek 1815. godine, sporazumom sa Maršalom Alipašom došlo do mira u Srbiji. Zemlja je bila opustošena, stanovništvo se razbežalo i tek se sada skupljalo, društvo se tek organizovalo, narodna vlast je tek stala na svoje noge, istina, potčinjena potpuno Milošu.
- Zatim, Miloš je ocenjivao da nekakav novi ustanak ne može dobiti ni podršku, ni zvanične Rusije, ni podršku Austrije, dakle, dveju odlučujućih sila, jer je Francuska bila bačena na kolena, jer su one stajale na principu, uspostavljenog legitimiteta stvorivši takozvanu Svetu alijansu.
Sudar dva kneza
- Miloš je smatrao da bi to bila jedna velika avantura koja bi nekako počela više, da tako kažem, "pod grčkim, nego pod srpskim zastavama, jer je u središtu bila Heterija i vodila prvenstveno računa o grčkom narodu, a ne o srpskom. Naravno, Grci su pokazivali tokom Prvog srpskog ustanka da su prijatelji Srba, pojedinci su se javili kao dobrovoljci i u datom trenutku u ratnim prilikama na bojištima su pokazali i svoje junaštvo i svoju odanost Srbiji i predanost srpskoj oslobodilačkoj borbi, ali, naravno uvek polazeći od toga da je to zapravo predigra za njihovu grčku oslobodilačku borbu.
- Miloš je znao, ako Karađorđa pusti u Srbiju da tu može iskrsnuti prvo pitanje lične vlasti, položaja jednog i drugog - jedna zemlja pod dva gospodara teško ide, kad su u pitanju i dve nacije i dve države, a pogotovo kad je u pitanju jedan narod. Jedna vlast, trebalo je, smatrao je Miloš, ili onaj koji je bio priznat za Vožda ovenčan ratnom slavom, ali i prilično zatamnjen tom istom ratnom slavom zbog toga što je 1813. napustio zemlju, pa su mu to mnogi prebacivali. Rekli su, nije smeo to da uradi, a eto Miloš je ostao, je l'?
- Dakle, tu bi bio prvi sudar dveju ličnosti, dva kneza, jednog iz Prvog, drugog iz Drugog ustanka. Zatim tu su bile i druge okolnosti, koje su, eto, prinudile Karađorđa da se prihvati najstrašnijeg rešenja, da ubije Karađorđa i da njegovu glavu, kao glavu jednog razbojnika, je l', stavi u zobnicu i da je pošalje paši, a zatim da ona ode u Carigrad. Međutim, u istoriji ima trenutaka kada ono što je zločin u jednom smislu, mora da se... ne da se opravda nešto, nego da se shvati.
- Jedno je opravdati, zauzeti se za nešto, biti više u krajnjoj liniji oduševljen zavek, a drugo je učiniti nešto, po strašnoj užasnoj nuždi, uz jedno sopstveno psihičko stanje koje ide do one krajnosti, što kažu, do samoga ludila. Milošu je bilo teško, užasavajuće. Ipak, mereći šta bi bilo manje zlo, odlučio se na to da Karađorđevu glavu skine i da je uputi u Carigrad.
Suze na portretu i tvrda ličnost
Uroš Knežević napravio je portrete Karađorđa, ali i svih vojvoda i svih članova Sovjeta. Karađorđev portret Borovikovskog je protivrečna ličnost kao što je bilo i društvo tada. Drugačija ličnost se nije ni mogla pojaviti. Urađeno je dosta vrlo dobrih replika tog portreta. Što se tiče suza, mislim da je preterivanje... Dobro poznajem sve te portrete. Nije Karađorđe bio čovek koji je lako puštao suzu, čak i pred najcrnjim stradanjima. Mislim da je Karađorđe tvrda ličnost, govorio je Nikola Kusovac u projektu "Karađorđe i Srpska revolucija 1804 - 1817".
- Ali, ima senki koje mogu...prosto... Možda u toj senki koja je preterana, portret izgleda malo suzljivo. Ali, ja naprosto, Karađorđa, nisam prepoznao kao takvoga ni u jednom portretu.
