Karađorđe u narodnom predanju (26): Uveo Evropu u Srbiju
Ličnost Vožda Karađorđa moguće je situirati u čitav istorijski kontekst kraja 18. i početka 19. veka koji je ispunjen turbulentnim događajima na evropskom i svetskom planu i u koji se i srpska istorija sa svojom nacionalnom revolucijom od 1804. nadalje, vrlo dobro uklapa, kazivao je akademik Čedomir Popov.
- To je jedan od sjajnih, paradigmatičnih primera kako smo mi Srbi zapravo deo evropske istorije i kako je naša revolucija deo građanskih revolucija Evrope toga doba. Isto tako i ličnosti naše revolucije se mogu vrlo dobro uklopiti i naći paralele sa velikim ličnostima, velikanima, evropske istorije koje je dala ova epoha - epoha revolucija.
- Epohe revolucija se, uopšte odlikuju time da daju velike ličnosti, koje svojom hrabrošću, svojom kreativnošću i energijom stvaraju istoriju i menjaju njene tokove. E, Vožd Karađorđe jeste jedna od takvih ličnosti, i ne samo on lično, nego i čitav krug ljudi koji ga je okruživao i sa kojima je on izvodio i vodio Srpsku revoluciju.
Cikloni potresali Evropu
- Ne treba zaboraviti da se Srpska nacionalna revolucija desila kao jedan od dva epicentra ili dva ciklona koja su potresla tadašnju evropsku istoriju, koju su izvodile generacije rođene negde između četrdesetih i osamdesetih godina. To su ličnosti koje su "rodile" Američku revoluciju sedamdesetih i osamdesetih godina, koje su vodile Francusku revoluciju od 1789. do 1799. godine, koje su potresale Evropu dvadesetak godina pod Napoleonom Bonapartom. To su generacije koje su rodile i vodile jedan ciklon te revolucije i kod nas. Vožd Karađorđe sa svojim krugom pripada upravo toj generaciji velikana evropske revolucije. Po čemu je Karađorđe ličnost evropske revolucije, ma koliko to izgledalo i čudnovato da se izdigao u balkanskoj sredini, u jednoj sredini koja je do tada bila prosto "tera inkognita" za čitav balkanski svet ? Po tome što se borio za ciljeve antifeudalne revolucije, za ciljeve nacionalne revolucije, dakle za ciljeve građanske, lične i nacionalne slobode i afirmacije.
- Karađorđe, razume se, nije znao sve ono što su znali vođe Francuske revolucije, recimo, ili što su znale vojskovođe koje su potekle iz velikih škola i velikih centara, ali je stekao jedno životno iskustvo, jednu empiriju koju je nametala prosto istorijska realnost, a koja je bila, ipak, čvrstim vezama povezana sa Evropom. Vidite, na primer, formulišući ciljeve Francuske revolucije, ljudi rođeni negde kao Mirabo, recimo, 1748. godine, i Lafajet, rođen 1757. godine ili Robespjer nešto kasnije, to su ljudi, koji su čitali knjige, koji su znali ideologiju građanskog društva, Karađorđe to nije znao, ali je o tome bio obavešten. Karađorđe je dobijao posredna obaveštenja i, nikako se ne može reći, da je - bez obzira što je bio nepismen, bio neobavešten o tokovima evropske revolucije. govorilo se o kako je Sava Tekelija, recimo, imao u svojoj biblioteci Monteskjea i kako je čitao Monteskjea i obaveštao druge srpske intelektualce.
- Božidar Grujović i Jugović, koji su bili Karađorđevi sekretari, to su mu donosili. Donosili su mu sa druge strane saznanja o istoriji srpskog naroda. On, razume se, nije čitao Rajićevu četvorotomnu istoriju. Malo ko je tada i pročitao, ali o njenim ciljevima i o tome šta su srpske zemlje, šta je srpski narod znalo se. Da vaskrsne Srbiju, da obnovi srpski narod i srpsku državu, vrlo dobro je Karađorđe znao. Isto su to tražili i revolucionari na zapadu Evrope. I on se može smatrati balkanskim izdanjem, jednim, dakle, specifičnim oblikom i izrazom te velike generacije revolucionara. Karađorđe je izrastao u velikog političkog vođu, veliku političku figuru koja je potpuno odgovarala po svojoj mudrosti, po ciljevim a im po svojim pogledima na život i na budućnost.
- Karađorđe i ljudi iz njegovog kruga su promenili tok srpske istorije. U tom pogledu njegove lične osobine i njegov lični doprinos praktično su nemerljivi u našim nacionalnim razmerama, jer je prvi nešto otpočeo, prvi je pokrenuo ogromni pokret koji i dan danas traje za srpsko nacionalno, duhovno, političko jedinstvo. Prvi je to opočeo, a sa druge strane, u evropskim razmerama, Karađorđe je uveo srpski narod u evropske tokove. Dakle, u tom pogledu, Karađorđe jeste na nivou najvećih ličnosti evropske i svetske istorije te dramatične, prelomne epohe između 18. i 19. stoleća.
Glavom plaćeno "ogrešenje"
Većina tih velikih tvoraca i nosilaca preokreta u evropskoj istoriji je tragično završila. Većina francuskih revolucionara je završila na giljotini, Napoleon je neslavno okončao život na Svetoj Jeleni kao prognanik i prosto poslat da prirodno što brže okonča život. Karađorđe je, isto tako, završio tragično - njegova glava je poslata u Carigrad da se njome plati to "srpsko ogrešenje o legitimnu Evropu i o despotsku Tursku".
Kažnjen prvi neuspeh
Izuzetno je značajna činjenica, da su sve te revolucije, i evropska, koja je poražena zapravo u Vaterlou 1815, i Prvi srpski ustanak, koji je izgubio i državu i sve tekovine 1813. godine, bile na neki način nezavršene, ili, kako bi Antonio Gramši rekao, promašene revolucije. Bez obzira na to što su bile promašene, što su njihove vođe uglavnom životima platile svoju pobunu, njihovo delo nije nestalo i neko drugi ih je okončao. Dakle, napor i doprinos, tako skupo plaćen, nije ostao bez rezultata. Istorija je kaznila tu činjenicu, taj neuspeh u prvom pokušaju. Kod nas, Srbe je kaznila time što smo morali da vodimo još pola veka i više, borbi ratovanja, unutrašnjih sudaranja, sukobljavanja, da bismo ostvarili nezavisnu slobodnu državu kao središte nekakvog srpskog nacionalnog okupljanja. I Rusija, koja je učestvovala u svim tim događajima, morala je da čeka još pola veka da stupi na scenu evropske istorije, a na zapadu Evrope su recimo, reke krvi prolivene.
