Karađorđe u narodnom predanju (21): Dubrovnik između nade i straha
Akademik Miroslav Pantić je 2000. godine govorio za projekat "Karađorđe i Srpska revolucija 1804 - 1817" da su odnosi Srbije i Dubrovnika davnašnji, od srednjeg veka, od Nemanje, jer je taj grad bio veza srednjovekovne Srbije sa Zapadom i te veze su nastavljene u doba Prvog srpskog ustanka:
- Od samog početka Karađorđevog ustanka postojale su nekakve veze sa Dubrovnikom, naravno ne zvaničnim, jer je zvanični Dubrovnik, vlastelinski, zazirao od Karađorđa i čak je Dositej iz Karlovaca govorio kako se Raguzinci boje više Karađorđa nego sami Turci. Reč je o dubrovačkoj vlasteli, mada je i sa dubrovačkim Senatom, Karađorđe imao neke veze.
Iskonske veze
- Veze između Srbije i Dubrovnika su davnašnje od srednjeg veka, od Nemanje. Dubrovnik je bio veza Srbije, one srednjovekovne i one kasnije sa Zapadom, pa se to nastavilo i u vreme Karađorđa. Karađorđevi emisari, kuriri, dolazili su u Dubrovnik, sa važnim vestima. Odnosi Karađorđa i Dubrovnika su sve vreme trajali, ali su bili promenljivi.
Napoleonov top
Francuzi daju licencu da Turci u svojim radionicama proizvode tehnološki najsavremeniji top onoga vremena, kojim je Napoleon izvojevao svoje bitke, govorio je akademik Milorad Ekmečić.
- Odnosi Karađorđa sa Dubrovnikom su bili, s jedne strane, odnosi s dubrovačkom vlastelom i dubrovačkim Senatom, koji je dosta zazirao od Karađorđa, jer se osećao sigurnije pod zaštitom Turaka, ali Karađorđe je od početka pokazivao veliko zanimanje za Dubrovnik, već iz tog razloga što su veze između Srbije i Dubrovnika bile vekovne.
Dubrovnik je bio veza Srbije sa Zapadom. To je tako bilo i u vreme Karađorđa, njegovi kuriri neprekidno su stizali u Dubrovnik, tajno, naravno, i predavali važne poruke za Zapad, naročito za one sile Zapada i za Rusiju koje su imale svoje flote u dubrovačkim vodama.
- Cela stvar je bila u tome što je Dubrovnik zazirao da Karađorđe, ne siđe u krajeve dubrovačke i ne podigne narod u Hercegovini, jer se očekivao taj veliki ulazak Karađorđeve vojske na ta područja. Procenjivalo se, ako uđe Karađorđe u te krajeve, odmah listom će stati uz njega Crnogorci iz Boke, Boka Kotorska, a najverovatnije i Dubrovnik. Čak su govorili i da će tri četvrtine Dubrovčana stati uz Karađorđa.
- Dakle, Karađorđevi uspesi 1805. godine i dalje neprekidno su, na neki način, bili strah i za Turke, i za samu dubrovačku vladu, a isto tako kada je Napoleon sišao ovde, i za Francusku. Jedno vreme, Napoleon je čak i smerao da udari na Srbiju, da raskine sa time, a posle se i Praviteljstvujušči sovjet serbski kada je Napoleon zaratio, opet veliki rat 1809. godine, obraćao direktno Napoleonu, sa predlogom Napoleonu da se oni nekako udruže u celoj toj borbi.
Ratničke pesme
- Zna se, jedan izvrsni esej o Karađorđu i Dubrovniku napisao je istoričar srpski, ponešto neobičan, ali izvanredan, blistav, Vuk Vinaver, sin Stanislava Vinavera. On je dugo radio u Dubrovačkom arhivu i radio je baš ovaj period. U tom članku koji, nažalost, nikada nije preštampan iz NIN-a, 1954. godine, objavljeno je kako su na Pločama u Dubrovniku hercegovački guslari slegali i pevali ratničke pesme o Karađorđu i njegovim podvizima, i slavili ga kao oslobodioca hrišćana na ovim prostorima. To je vrlo zanimljivo, recimo i da je narodna pesma tu učestvovala na strani Karađorđa i njegovim podvizima, i slavili ga kao oslobodioca hrišćana na ovim prostorima. To je vrlo zanimljivo , recimo i da je narodna pesma tu učestvovala na strani Karađorđa, i to u Dubrovniku, u okolini Dubrovnika, u predgrađu Dubrovnika, na čuvenom Taboru, gde su dolazili i Hercegovci i guslari i slavili podvige Karađorđa.
- Dakle, ta veza između Dubrovnika i njegove sudbine, i Karađorđa i njegove sudbine, održavala se naravno i u ovim velikim trenucima sa promenljivim ishodima, ali, ono što je naročito važno, to je da je Dubrovnik, i kad je bio samostalan i kad je bio pod Napoleonom, budno pratio sve pokrete, sve zamisli Karađorđeve, ponekad strahujući od njih, ponekada i priželjkujući, naročito u nekim krugovima, dolazak Karađorđeve vojske se priželjkivao. Ne, službeni Dubrovnik, ali onaj narod koji je očekivao oslobođenje, on je polagao neke nade u Karađorđa.
- Kada je Karađorđe i pošao na Bosnu, kada je došao nadomak Sarajeva, 1805. godine, onda je zavladao strah u Dubrovniku. O tome se isto piše u dokumentima, naravno u pojedinim krugovima sigurno postoji i nadanje i veselje, ali ni tada ni posle, iako je dolazio blizu, ili polazio ka tim krajkevima, događaji nisu, naravno dozvolili Karađorđu, a možda on baš i nije imao te namere, da uđe u Dubrovnik, i da oslobađa te krajeve. Događaji 1809. godine u Srbiji, na Čegru, doista su stavili tačku na te moguće velike namere. Ali, za nas je, svakako, zanimljivo i lepo da su te veze, između Srbije i Dubrovnika, koje su postojale od srednjeg veka, neprekidno trajale.
Ni palac teritorije Rusima
Srpska revolucija se dožviljava kao revolucija pravoslavnog, slovenskog naroda, koji svojom slobodom preti da će ojačati protektorat Rusije na zapadnom Balkanskom poluostrvu i ta stigma, taj pečat naše sudbine do danas nas prati, govorio je akademik Milorad Ekmečić za projekat "Karađorđe i Srpska revolucija 1804 -1817":
- Napoleon kaže, samo jedan palac koji bi bio pod ruskom kontrolom direktnom ili indirektnom, na desnoj obali Dunava, a misli na Beograd, samo jedan palac teritorije na desnoj obali Dunava je rasulo Turskog carstva i mi to ne smemo dozvoliti. Zato Napoleon preduzima sve da onemogući Srpsku revoluciju, da pomogne turskonm sultanu da uguši Srpsku revoluciju.
