Kralj glume Čiča Ilija Stanojević (9): Režiser i počasni predsednik "Saksonije"
Uoči Balkanskih ratova Čiča Ilija Stanojević je režirao prvi srpski igrani film "Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa". Premijera filma koji je trajao 90 minuta održana je 23. oktobra 1911. godine u Grand bioskopu hotela Pariz u Beogradu, a potom širom Srbije.
Film je po pisanju štampe svojom sadržinom i slikom "izazvao pravu senzaciju". Posle postignutog uspeha, kao prvog srpskog filmskog reditelja, uprava Narodnog pozorišta poslala je Čiča Iliju "na usavršavanje" u inostranstvo.
A Čiča Ilija umesto da redovno gleda sve pozorišne predstave u Beču i Minhenu, više je voleo da sedi u tamošnjim čuvenim pivnicama i po sopstvenom priznanju uzdiše za boemskom životom u voljenoj Skadarliji.
Najpoznatiji glumci
Svetozar Botorić, vlasnik hotela i bioskopa Pariz bio je producent i glavni finansijer filma "Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa" i angažovao Čiča Iliju za režisera.
Scenario je prema svom pozoršnom komadu napisao Miloš Cvetić, a likove su tumačili tada najpoznatiji glumci: Milorad Petrović, Čiča Ilija, Sava Todorović, Teodora Arsenović, Dobrica Milutinović i drugi. Snimatelj je bio Luj de Beri, dok su kopije izrađene u poznatom pariskom preduzeću "Braća Pate", čiji je generalni zastupnik za Srbiji bio Botorić.
Po povratku, okupljenom društvu za "glumačkim stolom" rado je Čiča Ilija pričao o neobičnom takmičenju u jednoj bečkoj pivnici:
- Sedim ja u Beču i pijem pivo. Malo niže od mene dva mladića objašnjavaju se nešto među sobom. Vidim ja: popila bi deca još malo, a nemaju para, pa pozovem kelnera.
- Hej, ober! Ja ću platiti za ova dva mlada gospodina.
Oni posle pitaju kelnera ko sam, ali ih izgleda sramota da mi priđu, nego se samo ljubazno osmehuju na mene. Kao zahvaljuju.
- Maht niht! - kažem ja.
I od ponoći već sve zaboravim.
Kad ujutru hotelski momak na vrata.
- Her Stanojević, dva burša hoće da vas posete.
- Dva burša? Šta vam je to? Kad dolaze dva burša, to kao da zovu nekog na dvoboj. Koga li sam sinoć uvredio? Pio sam, istina, dosta, ali se ne sećam svega šta sam radio. Ipak, ko zna, đavo ne spava. Noge mi se odsekle...
A kad se tek otvoriše vrata, pa rupiše unutra dva burša, ne pitajte kako mi je bilo. Perje na šeširima, šarena zvanična studentska uniforma, mač o pojasu, a čizme visoke iznad kolena, sve lupkaju po butinama. Stadoše mirno. Stao i ja mirno...
- Her, kameršauspijer - kažu oni meni - mi dolazimo u ime celog burševskog društva Saksonija.
- Molim lepo - velim ja i čekam šta će dalje biti.
- Vi ste učinili veliku stvar. Vi ste spasli čast svih nas. Vi ste spasli, štaviše i čast Saksonije koju čuvamo više od svega.
- Izvinite, ali ja sam to, valjda, uradio slučajno! - kažem ja njima iskreno bojeći se da nije posredi neka zabuna.
- Vaše ime ostaće zabeleženo zlatnim slovima u analima Saksonije - nastavljaju oni.
- Pa, šta je to bilo, moliću lepo?
- Vi ste platili ceh za dva naša fuksa. A kod njih fuks znači što kod nas brucoš. To su novi studenti, novi članovi Saksonije, koji su tek došli u Beč.
Zapili su se i popili više nego što su imali para. Da nije vas bilo, kažu oni, doživeli bismo sramotu da dva naša člana Saksonije budu od kelnera izbačeni napolje iz kafane. Zato vas molimo da večeras dođete kod nas na večeru koju priređujemo u vašu čast.
Kamen mi je spao sa srca...
Kad, na večeri posadili mene u pročelje, desno - predsednik, a levo - potpredsednik, a u dnu sale ona dva fuksa kojima sam platio pivo. Pa, udarismo u piće, kako samo mogu dobri bruševi i ja. Oko dva sata po ponoći pade jedan burš, treći, onako sleva do mene. Deset minuta docnije - drugi! Pa onda produžiše da padaju kao muve. Proredilo nam se društvo, ali smo i dalje kriglu za kriglom... A pod stolom leže studenti kao snoplje. Ostalo ih samo pet-šest za stolom. Još dve krigle i sada sedimo nas dvojica: predsednik Saksonije i ja. Stari neki student, njemu kao da još nije bilo dosta. Poručuje i dalje. Da se preda mnom ne osramoti. Sedim, potom, sam za stolom. Oko mene - kraj petog čina. Kucam prstenom o čašu.
Ušao kelner, pa očima ne veruje. Cela Saksonija, zajedno sa presednikom, leži pod stolom. A ja samo mirno kažem kelneru:
- Još jednu kriglu!
Nasu on meni kriglu, lepo natočenu s kragnom, a sve vrti glavom u neverici:
- Majn got! Majn got!
Pa se onda okreće meni:
- Gospodine Stanojeviću, trebalo bi da ste vi predsednik Saksonije.
Uspeh "Biblije"
Na mestima snimanja, počev od Kalemegdana sve do rečnih beogradskih obala i Ade Ciganlije, Čiča Ilija je snimio i zanimljiv dokumentarac "Biblija", delom posvećen proslavi praznika Roma. O tome je iscrpno i s puno humora pisao u jednom svom feljtonu.
"Kada smo posle mesec dana u Pateovoj sali u Vansanu prikazivali svoje filmove, ja sam strepeo za "Bibliju", beleži Čiča Ilija.
I gle čuda - "Biblija" je proizvela takav utisak i smeh, da su se članovi ocenjivačkog odbora hvatali za glave od smeha, lupali nogama i neprestano uzvikivali: "Mon Dieu, Mon Dieu"
