Kralj glume Čiča Ilija Stanojević (5): Humor bez otrovne žaoke
Savremenici su tvrdili da je po Čiča Ilijinoj priči "Duševni Turčin" njegov prijatelj Stevan Sremac napisao svog Ibiš-agu. I Nušiću, kao i mnogim drugim prijateljima, pozajmljivao je ideje za kozerije.
Pune četiri godine Čiča Ilija je "čergario" u Novom Sadu, putujući sa tom pozorišnom družinom na sve strane, ali leta 1885. godine rešio je da se vrati u Beograd, u svoju voljenu Skadarliju. Jedan od razloga za ovo nalazimo u njegovoj veseloj kozeriji gde opisuje svoje muke prilikom gostovanja u Sremskim Karlovcima da nađe sobu za prenoćište s jednim kolegom.
- Jedva pristala da nam da sobicu - sećao se Čiča Ilija gazdarice Stanišićeve.
- Unela je dva kreveta i rekla da doveče možemo doći na spavanje. Kad smo uveče došli, tek tada videsmo da je soba vrlo teskobna. Nikad obojica ne bismo mogli da stanemo uporedo. Prvo uđe kolega, pa onda je za njim. Ako kolega hoće da izađe, ja moram da dignem noge na krevet....
Novembra 1896. godine Čiča Ilija je postao stalni član beogradskog Narodnog pozorišta. Iako je sa starijom plejadom glumaca, sa Perom Dobrinovićem na čelu, bio zapažen po tragičnom repertoaru, Čiča Iliju je publika najviše zavolela u komičnim ulogama.
"Badava, to je rođeni komičar"! - beleži pisac A. G. Matoš, tadašnji violončelista u pozorišnom orkestru. "Već lice komičnije od njegova ne može se zamisliti".
A kritičar Milan Grol posebno je isticao Čiča Ilijinu "čaroliju humora bez otrovne žaoke", "uvek neposrednog i blagodarnog" izraženog u svoj njegovoj urođenoj vedrini i "ljubavi prema životu".
Pored domaćeg repertoara gde se najvše proslavio u komedijama Jovana Sterije Popovića,
Koste Trifkovća i Branislava Nušića, posebno u komadima Stevana Sremca i Bore Stankovića, Čiča Ilija je bio zapažen kao odličan tumač stranih autora, od Gogolja do Šekspira.
Predvodnik boema
Nušić je zabeležio o Čiča Iliji da je on krajem 19. i početkom 20. veka sve do tridesetih godina bio pravi "predvodnik naših boema", dok je najradije u Skadarliji sedeo za čuvenim "glumačkim stolom" kod Tri šešira, gde su mu najčešće društvo pravili pravci dramske scene: Milorad Gavrilović, Bogoboj Rucović, Sava Todorović, Dimitrije Ginić, Brana Cvetković, Dobrica Milutinović, Žanka Stojić i mnogi drugi znani i neznani. Zatim, od poznatih književnika u Čičinom društvu najčešće su bili Dragomir Brzak, Antun Gustav Matoš, Milovan Glišić, Janko Veselinović, Milorad Mitrović, Stevan Sremac, Branislav Nušić, Radoje Domanović, Milorad Pavlović Krpa, Simo Matavulj, Bora Stanković... Skoro svaki od njih ostavio je o druženju sa Čiča Ilijom dragocen zapis...
Prvi put se Čiča Ilija oženio 1887. godine, sa simpatičnom koleginicom, pozorišnom glumicom Lubicom - Lujzom Martinek (1870-1927), kćerkom češkog muzičara Jana, u čijoj su prizemnoj kući do kafane Tri šešira mladenci i stanovali.
O njihovoj jednoj bračnoj noći od dr Miodraga Vračevića ostala je zabeležena anegdota:
"Po venčanju Čiča Ilija je stanovao zajedno sa tastom, koji je bio jako štedljiv i drag kao domaćin i čovek. Pan Martinek je mnogo voleo onaj smrdljivi češki sir, kvark" (ili, kvargl kako ga neki zovu), a koji je bio dosta skup.
Zato ga je on kupovao češće u obliku petodinarke i slagao u jedan ćup. Podvezivao ga je odozdo pergament papirom da bi ga sačuvao za zimu.
Taj ćup je Martinek držao ispod kreveta u svojoj sobi, ali jednog dana kad je sobu trebalo krečiti, on premesti ćup u bračnu sobu Čiča Ilijinu ispod njegovog kreveta. Ali, Čiča Ilija, kako je to sam pričao, oseti da mu nešto u sobi smrdi.
Dugo je tražio što bi to moglo biti, dok najzad nije otkrio tastov ćup pod svojim krevetom. On ga izvuče pa otvori onaj pergament i oseti strahoviti smrad, koji je Čiču toliko razjario da, ne znajući šta je u njemu, zviznu ćup kroz prozor zajedno sa smrdljivim sirom, pa pljus o susedski plot!
U to se ču nagli revolt i protest onog komšije, izražen rečima: "Ko to čisti nužnik usred noći, nanu mu njegovu!?"
Dalji komentar ove crtice iz života stare Skadarlije nije potreban, ali da je i taj nesrećni ćup pun sira neprijatnog mirisa bio jedan od uzoraka sukoba sa tastom, to je neosporno.
Savremenici pričaju da je Čiča Ilijin brak sa Lujzom bio kratkog veka. Razišli su se sporazumno, ali bez zvanične rastave i svako je pošao svojim životnim putem...
Kasnije, nekoliko decenija, Čiča Ilija je živeo nevenčano sa svojom domaćicom Marijom - Markovom Haldek, u jednom delu kuće Đure Jakšića. Marija je za njega govorila novinarima da nije bio "ni rđav, ni grub..."
Kafana druga kuća
Kafana je bila druga Čiča Ilijina kuća, njegova pozornica poput one u Narodnom pozorištu, gde je, po kazivanju savremenika, maestralno umeo da "zameće šale, zanoveta, odgoneta, ćaska i popeva, i prospa dosetke kao iz rukava". Svojim šaljivim kazivanjima nije bilo ni čudo što je Čiča Ilija uspevao da sve beogradske boeme okupi oko sebe i veže za stolove skadarlijskih kafana. Jer, Čiča Ilijino pripovedanje propraćeno komičnom glumom, uz obavezne krigle piva i razne specijalitete s roštilja, bilo je nezaboravno, prepričavalo se po celom ondašnjem malom Beogradu. "Rado slušan", priča za Čiča Iliju jedan savremenik "pogubno je uticao na one čudne muževe" koji bi obično seli za njegov sto na desetak minuta, a zatim tu ostajali celu noć i često osvanjivali...
