Kralj glume Čiča Ilija Stanojević (8): Mitke kao pijanica i pustahija
Početkom prošlog veka Čiča Ilija je pored uspešne glume počeo da se bavi i režijom. On je 1900. na sceni Narodnog pozorišta postavio "Koštanu" koja je doživela neuspeh. Savremenici pričaju da je premijeru napustio ogorčeni pisac Bora Stanković nezadovoljan načinom na koji je interpretiran Mitke, kojeg je igrao baš piščev prijatelj Čiča Ilija, predstavljajući glavnog junaka kao "lakrdijaša".
Međutim, kada je sledeće godine prepravljena "Koštana" ponovo stavljena na repertoar u Dinuluvićevoj režiji, Čiča Ilija je sjajno igrajući, Mitketa dočarao više na svoj komični nego tragični način, što je pisca i dalje činilo nezadovoljnim.
Zbog toga, kada bi malo više popio u kafani Tri šešira u društvu Čiča Ilije, pisac bi često započinjao prepirku s glumcem koji nije hteo ni za milimetar da odstupi od svoje ranije koncepcije igrajući Mitketa "kao pijanicu i pustahiju", koji je baš kao takav, najviše oduševljavao publiku i brao aplauze. U tim trenucima, često bi uz punu čašu, smrknuti Bora, počeo sa prekorima upućenim Čiča Iliji:
- I ti si mi neki vajni glumac! Digneš praznu kriglu, pa prostenješ kao da ti se ide tamo gde i car ide peške: "Piti il' ne piti, pitanje je sad! Baš si ti neka mustra za Hamleta! A tvoj Kalča je - koješta! O tvom Mitketu neću ni da govorim... Sve si u njemu izneverio.
- Nije bolji ni tvoj Mitke - odgovorio bi Čiča Ilija ravnom merom Bori, prethodno šeretski namignuvši okupljenim poznanicima, ali pazeći da pisac ništa ne primeti.
- Sve mu nešto fali, bolestan je što je živ. Samo zna da kuka nad svojom sudbinom, a takve treba isprašiti po turu. Oni će tek saznati od čega su bolovali. I ti si mi neki vajni književnik. Samo pijan mogao si da nabasaš na mesečnu koja greje! Kad te piće uhvati, tebi je i ne mesečni toplo. A kad si, na nesreću trezan, ne pomaže ti oni ova furuna. Skočanjiš se ko kakva baba, pa ti čak ni klještima čovek ne može ni reč da izvuče...
Međusobno se izvređaše uz opšti smeh kafanskih gostiju Čiča ilija i Bora, izvesno vreme mrko se gledajući bi i zaćutali..
I onda bi Čiča Ilija, odjednom imitirajući Borin glas uz njegove gestove, opet od gazda Stojana naručivao novu turu piva ili špricera, da bi pokazujući na osmehnutog pisca žalostiva glasa, govorio:
- A ja plaćam... Ovaj naručuje, a ja plaćam!... On me vređa, a ja plaćam...
Slušajući i posmatrajući ovu Čiča Ilijinu majstorski s komičnim akcentom interpretiranu improvizaciju, cela kafana se, po kazivanju očevidaca, "tresla od smeha". A odobrovoljeni Bora Stanković šta će nego da zbog "časti" poljubi svog starog prijatelja.
Tada mu, kažu, ni Čiča Ilija nije ostajao dužan hvaleći pred svima "Koštanu" kao nenadmašno pozorišno delo.
Ispijajući uz zdravice, po ko zna koju čašu pića, ni Bora nije ostajao Čiča Iliji dužan, hvaleći na sav glas njegovu maestralnu glumu pri uspešnom dočaravanju lika raspusnog zemljaka i veseljaka Mitketa.
Beše moje
Kad je zbog teške bolesti Bora Stanković počeo sve ređe da zalazi u Skadarliju i ostavio piće i vesele noćne terevenke, Čiča Ilija je često pričao ovu istinitu anegdotu:
- Eto, nema nam odavno dragog Bore kod Tri šešira. Pre neki dan sretnem ga blizu Bajlonijeve pijace, opet ga spopalo ono njegovo stanje mrzovolje, a ja ga posle pozdrava po običaju pitam:
- Kako si, Boro?
- Ništa ne valja!
- Kako, pobogu?
- Ostareo sam..
- More, izgledaš mlađi no lane...
- E, vraga! Ja najbolje znam da je sa mnom svršeno.
- Ajde, molim te, ne govori koješta! Po čemu to znaš?
- Evo, po čemu. Imam u džepu tri stotinarke za koje ne zna moja žena. Sedam je sati, pune kafane u Skadarliji, a meni se ide kući... Eh, beše moje... I ode tužan Bora k svojoj čardakliji na Dorćolu.
