Kralj glume Čiča Ilija Stanojević (13): Najvedriji rabotnik u mučnom zanatu
Buran je bio život najomiljenijeg beogradskog glumca i našeg najtipičnijeg boema. Decenijama je on gospodar Skadarlije i njena najomiljenija ličnost. Mnoge je on zore u njoj dočekao i bezbroj flaša ispraznio.
Mnogo je "Ivkovih slava" proslavio, ne samo na pozornici već i u stvarnosti. Kroz nebrojane duge noći razbijao je teške Mitketove dertove od Bumsa , preko Dva jelena sve do Tri šešira. Beograđani su se pitali kako Čiča sve to izdržava, ali malo je njih znalo da Čiča Ilija ima svoju Mariju, jednu dobru staru ženu koja se o njemu brine kao o malom detetu, koja ga neguje, pazi, koja mu kuva ono što on voli da jede, koja mu drži kuću u redu i neguje ga kad se razboli.
Čičina Marija nije se videla, bila je stalno iza kulisa njegovog života, tako punog najraznovrsnijih doživljaja. Ali, ona je uvek bla tu, skoro punih trideset godina. Zamenjivala majku i sestru.
Pred oltarom
Eto, zato je Čiča rešio da joj se dostojno oduži, da joj da najlepše i najveće blago koje ima: svoje ime.
Pravi razlog što se Čiča Ilija nije ranije s Marijom zasnovao pravu bračnu zajednicu bila je nepremostiva prepreka: njegova prva supruga Lujza s kojom decenijama nije živeo, ali se nije ni razveo kod crkvenog suda.
Tek kada je Lujza umrla, domaćica Marija predložila je Čiči da se venčaju kako bi nasledila prava na penziju, ali on je to, prema njenom svedočenju, neprestano odlagao.
"E, samo da je hteo ranije da se venčamo, sada bi bilo sve u redu. Nego, verovao je da će neprestano živeti. Ima vremena, govorio je, sutra ćemo, prekosutra! I tako je izgubljeno pravo za penziju."
Ipak, pola godine pred smrt Čiča Ilija je odlučio da svojoj domaćici pruži šansu, donevši konačnu odluku da stanu pred oltar Topčiderske crkve.
Na venčanje su automobilom zajedno sa Čičom i Marijom stigli kum, novinar Toša Paranos i stari svat - trgovac Đorđe Biba. Sa njim su još bili glumac Milorad Gavrilović i Stojan Krstić, vlasnik kafane Tri šešira.
Sveštenik Sava Rabrenović, prema izveštajima dnevne štampe, počeo je u crkvi svečani obred stavljajući mladencima zlatne krune na glavu, a zatim su sa kumovima tri puta prošetali kružno. Kad mu je sveštenik pružio čašu s vinom, da po običaju skine koji gutljaj, Čiča Ilija se zamislio i više za sebe prošaputao:
- Ovo će biti vino od Tri šešira.
Najzad je venčanje bilo završeno, a Čiča ga je lakonski prokomentarisao jednom reči: "Dugačko!"
Posle čestitanja kola s mladom i mladoženjom i ostalim prisutnima, uputila su se u Skadarliju, gde ih je kod "Tri šešira" čekalo slavlje.
Poslednji dani
Sve dok je mogao da se drži na nogama Čiča Ilija, iako mnogo oronuo od teške boljke, često je prelazio od svoje kuće, preko puta, u omiljenu kafanu Tri šešira, gde je sve ređe zabavljao prijatelje vedrim ali i tužnim pričama.
Sećao se mnogih svojih slavnih uloga, a naročito Kir Janje, Kalče, Mitketa, Vula Pupavca, Jovanče Micića, Papa Neska. Iako je stoički podnosio tešku bolest, stalno uveravajući sebe da će biti bolje, nažalost, početkom avgusta 1930. godine Čiča Ilija je sve češće bio bez svesti.
"Juče je pao u agoniju", piše novinski izveštač, ali kad ga je posetio njegov stari prijatelj dr Bukić Pijade, dolazeći nakratko k sebi zamolio ga je da razgovara sa hirurzima da ga još jednom operišu... U njegovoj sobi stajala je Čiča Iljina bista za koju je gledajući u nju kazao:
- To je moj spomenik.... "
I, dalje, novinski izveštači beleže: "Prijatelji su ga često obilazili i Čiča je, sve dok nije pao u agoniju, imao za svakog poneku šalu, lepu reč."
Na glas o njegovoj smrti okupili su se mnogi prijatelji da mu odaju poslednju poštu. Među onima koji su do parcele 39. na beogradskom Novom groblju ispratili Čiča Iliju na poslednje putovanje bilo je puno njegovih prijatelja i obožavalaca na čelu sa Branislavom Nušićem. Opraštajući se od svog najvećeg glumca. tadašnji upravnik Narodnog pozorišta Milan Predić nadahunuto je govorio o "najvedrijem rabotniku u jednom mučnom zanatu" posebno istakavši da on predstavlja "kraj najlepše priče strog Beograda".
Udes starog glumca
Prema zapisu Bože Kovačevića, Čiča Ilija je rado je pričao nenapisanu pripovetku o udesu starog glumca čija skica glasi:
Odavno zaboravljen stari glumac šunja se u sumrak pred početak predstave oko Narodnog pozorišta. Niko ga više ne prepoznaje, niti seća, ni mlađe kolege kao ni mladi ljudi koji čekaju pred ulazom da se uvuku bez karte.
On, već izlapeo, prilazi i u izlogu čita pozorišnu listu. Daje se komad u kojem je on davno nosio glavnu ulogu. Sričući onaj niz imena, stari glumac se priseća bleštave scene i sebe mladog, lepog i zanosnog na njoj kome oduševljena publika s poklicima pljeska od oduševljenja.
Jadan, kao senka, odrpan, stoji on pred osvetljenim pozorišnim izlogom i onako izgubljenog publika ga nosi k ulazu, ali ga tamo neumoljivi portiri odguruju prema ulici jer ga ne prepoznaju dok on odlazi umoran, teturajućim koracima u mrak...
Tu priču samo je Čiča Ilija znao maestralno da oživi, ističući svu tragiku glumačkog poziva, kao i predosećaj lične drame, jer leka od užasnih razdirućih bolova raka u bešici, više nije bilo.
