Memoari poslednjeg kralja Jugoslavije (12): Zapad izdao Dražu
Kad smo stigli u Kairo, Britanci su me zamolili da izbrišem svako pominjanje Mihailovićevog imena... Stivenson je uvek ostavljao utisak da Britanci istinski podržavaju (generala Dragoljuba) Mihailovića. Mihailović je slao hitne telegrame tražeći informacije o predloženom iskrcavanju saveznika.
Oslobodio je delove obale posle primirja sa Italijom i čekao je saveznike. Neprestano smo vršili pritisak na Stivensona da odgovori na Mihailovićev zahtev, ali sve je bilo uzalud. Po dolasku u Port Said odmah smo nastavili za Kairo... Održao sam govor koji su mi dali na brodu: preneli su ga Bi-Bi-Si i kairski radio, a ja nisam izostavio sporna pominjanja Mihailovića. U verziji govora odštampanog na lecima bačenim na Jugoslaviju on nije pominjan.
Teheranska konferencija
Kad je u oktobru krenuo na konferenciju u Moskvi, britanski premijer Entoni Idn je došao u Kairo. (Predsednik vlade Božidar) Purić i ja smo se sastali s njim i moj premijer ga je jednostavno upitao:
- Kakvi su vaši politički pogledi u odnosu na Jugoslaviju?
- Jugoslavija treba da bude sasvim slobodna - odgovorio je Idn.
- I da vratimo njega - pokazao je na mene - na presto.
- To je za mene dovoljno - rekao je moj premijer Purić.
Ukradeni plan
Rekli smo Idnu da bi bio dobar potez zauzeti ostrvo Vis, dosta udaljeno od jugoslovenske obale, sa strateškim položajem nasred Jadranskog mora. Vis je mogao da bude izvrsna baza za dalje operacije na okupiranoj jugoslovenskoj obali. Idn je odgovorio da Nemci tamo mogu da nas bombarduju ili da pošalju padobrance da nas zarobe, ali je pažljivo gledao mapu. S razlogom se sećam njegovog osmeha dok je to činio jer je posle nekoliko meseci Vis zauzet i predat Titu.
Uprkos tome, Idn je rekao da na osnovu obaveštenja kojima raspolaže, Mihailovićev "pasivni otpor" liči na saradnju sa neprijateljem. Purić je primetio je to istinito koliko i tvrdnja da Vilsonova pat-pozicija u Italiji liči na saradnju sa neprijateljem. Dok smo odlazili, Purić mi je rekao da ću u Moskvi biti izdan... Kada je Ruzvelt stigao u Kairo na konferenciju sa Čerčilom i Čang Kaj Šekom, koja je trebalo da se održi od 22. do 26. novembra, pozvao je Purića i mene u dom ambasadora Kirka gde je odseo. Zahvalio sam mu što je predao avione B-24 našem kontingentu u Vašingtonu: prva prava pomoć koju smo primili od američkog vazduhoplovstva. Razgovor je ubrzo skrenuo na Mihailovića i Tita i ulogu koju Jugoslavija treba da igra u ratu. Ruzvelt je rekao Puriću i meni da je uspešno pomirio De Gola i Žiroa i da se nada da će pomiriti i Mihailovića i Tita. Purić je primetio da je možda bilo lakše pomiriti dva generala jedne vojske nego lidere narodnih snaga i komunističku revoluciju. Ruzvelt je rekao da je, s obzirom na kapitulaciju Italije, najbolji način da se konsoliduju dve protivničke strane snaga otpora u Jugoslaviji da se zemlja podeli na dve operacione zone, zapadnu i istočnu. Predložio je da Tito kontroliše zapadnu, a Mihailović istočnu zonu, ali da celina bude pod vrhovnim savezničkim komandatom u Italiji, generalom Aleksanderom ili generalom Vilsonom.
Spisak Titovih zahteva
Između 13. i 30. oktobra 1943. u Moskvi je održan sastanak britanskog ministra inostranih poslova Entonija Idna, američkog državnog sekretara Kordela Hala i Molotova, ruskog komesara za inostrane poslove. Tito je, obuzet nadom, poslao telegram Moskvi, i čekao je ishod, ali ruska vlada nije uključila njegovu izjavu u dnevni red. Titovi predlozi bili su sledeći: "Prvo, ne priznajemo ni jugoslovensku vladu u izgnanstvu ni kralja, jer već dve i po godine podržavaju neprijateljskog kolaboracionistu, izdajnika Dražu Mihailovića, i zato snose kompletnu odgovornost za njegovu izdaju naroda Jugoslavije. Drugo, nećemo im dopustiti da se vrate u Jugoslaviju, jer bi to dovelo do građanskog rata. Treće, mi govorimo u ime velike većine naroda koja hoće demokratsku državu zasnovanu na narodnooslobodilačkim odborima. Četvrto, jedina legalna narodna vlada u ovom trenutku sastavljena je od narodnooslobodilačkih odbora pod upravom antifašističkih veća. U tom smislu predaćemo izjavu britanskoj misiji koja je povezana sa našim štabom. Britanski general nas je već obavestio da britanska vlada ne insistira na podršci kralju i jugoslovenskoj vladi u izgnanstvu".
Pitao sam Ruzvelta šta misli o predloženom iskrcavanju saveznika na našoj obali, ali mi je on samo neodređeno odgovorio da taj potez zavisi od opšte situacije u Sredozemlju. Objasnio sam mu da je to najlakši i najdelotvorniji plan za iskrcavanje na dalmatinsku obalu:
- To je već napukao orah i lakše je slomiti ga nego da se lomi nov - rekao sam.
- Trebalo bi da napadnemo Nemačku tamo gde je najranjivija, u meki donji trbuh Evrope - kako je Čerčil slikovito opisao Balkan...
Ruzvelt se, međutim, najpre nije složio sa mnom i smatrao je da bi bilo bolje napasti neprijatelja tamo gde je najjači, to jest u Francuskoj. Rekao je da na (narednom) sastanku sa Staljinom u Teheranu namerava da raspravlja o mogućnostima zajedničke savezničke ofanzive protiv Nemačke određenog datuma. Ruzvelt je bio oduševljen pokretom otpora u Jugoslaviji i rekao je da će poslati pomorske oficire Mihailoviću, i u "misiju" Titu. Uprkos činjenici da smo se razmimoilazili u više tačaka, izjavio je da potpuno podržava moju vladu i uverio me je da uvek mogu da računam na njega, kao na prijatelja i saveznika...
Promenom savezničke politike, konferencija tri velike savezničke sile održana u Teheranu od 28. novembra do 2. decembra (1943) označila je početak kobne krize za moju zemlju. Već u prvoj tački sporazuma u Teheranu saveznici su odlučili da kao preovlađujuću snagu koja se bori protiv Nemaca u Jugoslaviji priznaju narodooslobodilačku vojsku pod Titovom komandom i partizanske snage su proglasili savezničkom vojskom. Tako je Mihailović opozvan i napušten.
Zasedanje u Jajcu
U međuvremenu je Tito, veoma svestan u kom se smeru razvijaju događaji, sazvao za 29. novembar drugo zasedanje Avnoja, narodne skupštine sastavljene od članova Narodnooslobodilačkog pokreta. Ovaj istorijski sastanak održan je u Jajcu, bosanskom gradu u kome je bio Titov štab. Privremena vlada, nacionalni komitet, osnovan je kao izvršni organ Avnoja sa Titom kao predsednikom, dok je doktor Ivan Ribar izabran za predsednika. Avnoj usvaja odluku kojom se izbegličkoj vladi u Londonu uskraćuje pravo vladavine u Jugoslaviji. Kralju Petru i drugim članovima dinastije Karađorđević zabranjuje se povratak u Jugoslaviju. Pitanje uređenja države, da li će ona biti republika ili monarhija, odlaže se do posle završetka rata. Pored ovoga, Tito je postavljen za maršala Jugoslavije i predsednika i poverenika narodne odbrane.
