Memoari poslednjeg kralja Jugoslavije (11): Na ručku sa Čerčilom
Privremena vlada u Londonu osnovana je ratne 1943. godine od članova koji ne pripadaju političkim strankama, a kralj Petar Drugi je mandat za njeno formiranje poverio bivšem ambasadoru u Parizu, dr Božidaru Puriću.
Padobranom u Srbiju
Pošto sam sa ujka Bertijem želeo da razgovaram o svojim problemima i odlasku u Kairo, pisao sam mu zamolivši ga da me primi, i on me je pozvao u Balmoral. U pratnji jednog ađutanta otišao sam u Balmoral. U to vreme tamo je boravila cela kraljevska porodica. Kralj je bio pravi seoski zemljoposednik.
Uveče sam razgovarao sa ujka Bertijem u njegovoj radnoj sobi. Pokazao sam mu Čerčilov odgovor na moje pismo i zamolio ga da podrži moju želju da se oženim pre no što odem u Kairo. On me je, međutim, posavetovao da uspostavim vladu u Kairu, a onda ili da se oženim tamo ili da se kasnije vratim i oženim u Londonu.
Podsetio me je na dobar savet ujaka Đorđa iz Grčke, koji je već bio u Kairu. On je bio neumoljivo protiv moje želje da se padobranom spustim u Jugoslaviju i da se borim. Smatrao je da ću biti mnogo korisniji ako radim na oslobođenju svoje zemlje u inostranstvu, nego ako budem kod kuće, ali dva metra ispod zemlje. Podsetio me je na to da sam veoma mlad - u to vreme imao sam samo devetnaest godina.
Uzorni diplomata
Purić je bio iskusan diplomata, zet Nikole Pašića, velikog državnika koji je bio premijer u vreme Prvog svetskog rata. Kao delegat u Ligi naroda sreo se i sprijateljio sa Idnom. Kao pesnik i književnik bio je veoma poznat u društvu. Imao je dobre veze u raznim krugovima savezničkih vlada i u Londonu.
O opštoj ratnoj situaciji govorio je sa optimizmom koji je tada već bio poprilično zavladao. Čuo je za predlog o iskrcavanju na jadransku obalu, koji sam ja oduševljeno podržavao jer sam mislio da je to najlakši i najdelotvorniji način da se napadnu Nemci. Ujak Berti se složio sa mnom i rekao da će učiniti sve da se planovi za ovu operaciju ostvare, ali je dodao da mnogo zavisi od toga kako će se stvari razvijati u Sredozemlju.
Za mene je bilo utešno što govorim o svojim problemima sa nekim tako mudrim i saosećajnim, i vratio sam se u London obodren i razbistrenih misli. Ubrzo posle posete Balmoralu primio sam poziv da posetim Čerčila, pa sam jedne nedelje ujutro otputovao u Čekers, u letnjikovac britanskih premijera. Ručao sam sa Čerčilom, njegovom suprugom i kćerkom Meri. Čerčil je bio veoma dobro raspoložen.
Za vreme ručka stalno su ga prekidali ljudi koji su donosili izveštaje i tražili uputstva. Vikend za njega nije bio odmor. Vreme je bilo lepo i posle ručka smo Čerčil i ja otišli u šetnju po bašti. Dok smo šetali, upitao me je šta znam o čoveku kojeg zovu Tito, o vođi jugoslovenskih partizana koji je pružio izvanredan otpor neprijatelju. Rekao sam da znam dosta o Titu i njegovim partizanima, ali da mislim da nisu baš brojni i da njihova borba, iako nadahnuta, nije sasvim delotvorna i da su, štaviše, oni uglavnom komunisti.
Čerčil mi je tada rekao šta on zna o tim ljudima. Kazao je da je poslao svog ličnog prijatelja, kapetana Dikina, profesora sa Oksforda, u Jugoslaviju i da je s njim već nekoliko nedelja u radio-vezi. Dikin je bio sa partizanima i u izveštajima je tvrdio da su veoma delotvorni i hrabri borci mada su u ovom trenutku krajnje ugroženi nemačkom ofanzivom.
Bivši ministar Titov čovek
Nažalost, Purić je naišao na protivljenje i kritiku političkih frakcija van vlade. Ove stranke su zahtevale da se prvo reše pitanja koja prethodna vlada nije rešila, a neke među njima glasno su zahtevale oduzimanje mandata (generalu Dragoljubu) Mihailoviću, kako bismo mogli da kontaktiramo sa Titom i ujedinimo jugoslovenske snage otpora.
Na ovom predlogu najbučnije je insistirao Branko Čubrilović, koji je bio ministar u Jovanovićevoj vladi, a sada je jedan od Titovih ljudi. On je bio u stalnom kontaktu sa sovjetskom ambasadom u Londonu i tesno je sarađivao sa njima po direktivama iz Moskve...
Čerčil je čuo od Dikina da je Mihailović pristao na kompromis sa Nemcima i da čak sarađuje sa njima. Dikin mu je rekao i kako se Tito žali da Mihailovićeve snage napadaju njegove partizane s leđa dok on ratuje protiv Nemaca. Što se tiče ove poslednje tvrdnje, rekao sam Čerčilu da sam ja čuo upravo suprotno od Mihailovića i da je to zapravo Titova taktika.
Rekao sam takođe da nemam informacija o bilo kakvom "kompromisu" ili kolaboraciji Mihailovića i pošto sam smatrao da je takav prikaz stanja prilično neuverljiv, istakao sam da su Mihailović i njegovi saborci prvi pružili otpor Nemcima. Čerčil je priznao da izveštaji u kojima se kritikuje Mihailović nisu nužno istiniti, ali je rekao da se Mihailović i njegove snage, izgleda, ne bore baš mnogo i ne ugrožavaju Nemce.
"Sa čime očekujete da se bore?", upitao sam. "Ašovima, vilama, pesnicama? Oružje koje ste im bacili padobranima nije bilo dovoljno da naoruža ni manju jedinicu!"
Neverni Toma
Čerčil, međutim, nije odustajao i rekao je da će Britanci sasvim otkazati svoju podršku Mihailoviću ukoliko bude primio još izveštaja o tome da Mihailović pravi "kompromise" sa Nemcima. "U čemu je razlika?", upitao sam sa gorčinom. "Vi ga ni sada ne podržavate!" Moj utisak je bio da Čerčil zasniva svoje poglede na netačnim informacijama o političkoj i vojnoj situaciji u Jugoslaviji. Takođe, imao sam osećaj da je slika koju je stvorio o Titu godila njegovom avanturističkom duhu.
Rekao sam Čerčilu da sam čuo kako Titove operacije protiv neprijatelja nisu baš uspešne i da zbog svoje nesmotrenosti više nanose gubitke no što koriste, te da među njegovim žrtvama ima mnogo civila. Pokušao sam da mu objasnim da gerilski rat nimalo ne liči na redovno ratovanje i da je njegov cilj da nanese što više štete neprijatelju sa što manje gubitaka i odmazde.
Čerčil nije bio ubeđen da sam u pravu, ali mi je zahvalio na obaveštenju. Kasnije smo razgovarali o mom odlasku u Kairo i on se složio sa ujakom Bertijem. Mislio je da treba da odem tamo i pratim "razvoj događaja" na sredozemnoj pozornici.
