Memoari poslednjeg kralja Jugoslavije (2): Poslednji susret s ocem
Na jedanaesti rođendan dopustili su mi da ostanem neuobičajeno kasno. I baš pre no što sam otišao u krevet, pozvan sam u očevu sobu, gde mi se posle veoma zabavnog rođendana ubrzo prispavalo. Sećam se da je otac sedeo u pižami sa ćebetom obavijenim oko sebe. Pogledao me je kada sam došao i upitao me: "Da li bi voleo da ideš u Englesku u školu?" To je bilo pravo iznenađenje! "Voleo bih", odgovorio sam pospano...
Izvršene su brze pripreme za moj odlazak u Englesku i jednog ranog jutra u septembru, cela porodica je napustila Bled da me otprati sve do granice. Dok smo se sporo peli planinama prema austrijskoj granici, otac mi je dao nekoliko saveta na rastanku.
Govorio je na svoj način, ozbiljno i sporo: "Petre", rekao je, "sada ćeš morati da shvatiš da se više ne možeš ponašati kao princ, već kao bilo koji drugi mladić. Želim da vredno radiš i stekneš dobre prijatelje: uverićeš se kasnije da ih je dobro imati. Neka ti je uvek na umu da ćeš predstavljati našu otadžbinu, i da će nas ljudi procenjivati po tvom ponašanju."...
Kad sam se, suznih očiju, osvrnuo iza sebe, ugledao sam svog oca kako nežan i uspravan stoji u maloj grupi koja mi je mahala na graničnom prelazu. Tada sam ga video poslednji put.
Strašna vest
Jednog ranog oktobarskog jutra mirno sam spavao u spavaonici kada me je neko blago prodrmao i prošaputao: "Petre, ustani, ponesi svoje nedeljno odelo, umij se brzo i dođi da doručkuješ sa gospodinom Ouzanom i sa mnom." Bila je to gospođa Ouzan, direktorova žena. Poslušno sam ustao ne praveći buku, pokupio stvari, a onda su me odveli dole, u direktorovu radnu sobu.
Vagabund i mamin sin
Najstariji brat, Tomislav, imao je sitno, živahno lice sa čuperkom iznad čela. Bio je veoma temperamentan i energičan. Raspoloženje je menjao iz sata u sat, i to na neočekivan način - voleo je, na primer, da juri okolo na biciklu velikom brzinom i pritom često padao. Na sreću, kasnije je postao miran, prijatan i društven... Za razliku od mene, njega nikad nije zanimala mehanika, ali je voleo vrtlarstvo i provodio je sate u svojoj maloj bašti sadeći i negujući cveće.
Andrej, rođen godinu dana posle Tomislava, bio je njegova sušta suprotnost. Bio je bled, visok i mršav mladić meke smeđe kose. On je bio posebno "dobar" dečak u svim prilikama. Nije imao neke naročite hobije, ali je uvek bio vredan i inteligentan učenik. Imao je običaj da pažljivo sa interesovanjem sluša sve što je neko imao da kaže. Zbog nežnog zdravlja i obzira prema drugima postao je pravi mamim sin...
Gospodin i gospođa Ouzan su doručkovali sa mnom, posle čega je došao gospodin Perot i tiho objavio da moramo odmah u London. Upitao sam zašto, a on mi je odgovorio da se ne brinem i da će sve biti u redu. "Pozdravi se sa gospodinom i gospođom Ouzan", reče on, "jer se neko vreme nećeš vraćati." Zapitao sam šta se dogodilo, ali gospodin Perot mi je samo objasnio da će mi sve reći u kolima. Tako sam rekao "Doviđenja" i izašao na prednja vrata. Napolju, na putu, stajao je široki dajmler, i što je bilo još čudnije, dva bobija sa šlemovima.
Nisam dobio nikakvo objašnjenje o tome šta se dešava. Neraspoloženo sam zaključio da je sve u vezi s tim što sam bacio S. preko ograde, ili možda zbog toga što sam prekršio pravilo o držanju slatkiša u sobi. Postojalo je to strogo pravilo da sve slatkiše koje ne pojedemo istog dana kad smo ih i kupili moramo da predamo domaćici. Ja to nisam učinio. Prethodno veče sam preostale slatkiše stavio ispod jastuka, a kada sam ustao strpao sam ih u džep.
Pouke sa Bleda
Sa ocem, kraljem Aleksandrom, mali Petar je odlazio u duge šetnje po okolini Bleda, i o tome zapisao sledeće:
- Prilikom jedne od ovih šetnji ispričao mi je kako se Jugoslavija oblikovala pod njegovim vođstvom i ja se i sada sećam nekih njegovih reči: "Ovih poslednjih nekoliko godina morao sam da ukinem Skupštinu i da preuzmem na sebe dužnosti i odgovornosti koje su strane mojoj prirodi, jer je jedinstvo naše zemlje bilo u opasnosti." A zatim mi je dao poslednji savet: "Ma šta se desilo, bilo šta radio, seti se da je tvoja dužnost, makar zbog toga bio i nepopularan, da štitiš jedinstvo Jugoslavije, jer budućnost sveta zavisi od toga."
Ma šta da je bilo u pitanju, očigledno sam bio uhapšen, britanska pravda je bila brza! Gospodin Ouzan, ili Tiz kako smo ga zvali, bio je blag čovek. Mama Tiz je bila oblivena suzama. Nisam razumeo zašto, možda im je bilo žao što moram da idem u zatvor. Policajac je ušao u kola i mi pođosmo.
Ubrzo pošto smo krenuli, jadni gospodin Perot je pokušao na najblaži način da mi saopšti vest. Rekao mi je da je moj otac imao veoma tešku nesreću pri dolasku u Francusku. Rekao je da od sada moj život neće biti isti i da moram da idem kući. Nisam znao šta da mislim. Bio sam pogođen čuvši za nesreću svog oca, zadovoljan što idem kući, ali mi je bilo žao što napuštam prijatelje iz škole.
Vi ste naša nada
"Da li ću uskoro moći da se vratim?", upitao sam, ali gospodin Perot je izbegavao odgovor. Naš ambasador, za koga sam prilikom dolaska u London mislio da je potpuno bezosećajan, sad me je zagrlio potpuno slomljen, govoreći: "Desilo se nešto strašno. Vi ste naša nova nada." Bio je u suzama kad je iznenada rekao: "Ubili su našeg kralja" i prvi put me pozdravio rečima "Nek dugo živi Vaše veličanstvo!" Bio sam zapanjen ali sam uzviknuo: "Niko ne može biti kralj: samo tata može da bude kralj." Odveli su me u gostinsku sobu, gde su svi plakali. Ambasadorova žena me je držala u zagrljaju, a ja sam plakao na njenom ramenu. "Šta se desilo?", neprestano sam govorio. "Šta se desilo tati? Šta će sada biti?"
Onda mi rekoše. Mog oca je ubio atentator u Marselju i kao njegov najstariji sin ja sam sada bio kralj. Takođe su mi rekli da će sledećeg jutra majka doći pred mene u Pariz da me odvede u Beograd. Trebalo je da održim Namesničko veće, a moj stric Pavle treba da bude jedan od namesnika.
