Memoari poslednjeg kralja Jugoslavije (1): Detinjstvo prvog princa
Pre 95 godina rođen je treći i poslednji vladar Kraljevine Jugoslavije Petar Drugi Karađorđević. Za sobom je ostavio sećanja sabrana u knjizi memoara pod nazivom "Moj život", čije odlomke prenose "Vesti", kao jedinstveno i uzbuljivo svedočanstvo o ljudima i događajima turbulentnog 20. veka čije se posledice i dan-danas osećaju na Balkanu.
Život u dvoru
Moj život je počeo u rano jutro 6. septembra 1923, u porodičnom krevetu od mesinga, u levom krilu kraljevske palate u Beogradu. U prizemlju su moj otac, kralj Aleksandar i stric knez Pavle, uzbuđeno i sa nestrpljenjem čekali na taj događaj. Jedna babica koju je poslala moja majka kraljica Marija, došla je da objavi moje rođenje. Otac je bio suviše uzbuđen da bi se popeo u sobu, tako da me je stric doneo i pokazao ocu.
Otac me je, opušten i srećan, uzeo u naručje, napominjući mom stricu da ličim na mog dedu, rumunskog kralja Ferdinanda. Po običaju, ispaljen je iz topova sto jedan plotun iznad Beograda da se objavi rođenje prestolonaslednika.
Moje krštenje je proslavljeno istovremeno s jednom drugom kraljevskom svečanošću. Sutradan, po mom krštenju, stric Pavle se oženio grčkom princezom Olgom. Sva naša uža porodica okupila se povodom ovog dvostrukog slavlja... Moj otac Aleksandar Prvi bio je srednje visine i kao mnogi Srbi crnomanjast. Pre svega, bio je vojnik i bezmalo uvek je nosio uniformu. Ja sam ga retko kad viđao u civilnom odelu. Uvek je nosio pince-nez i krute visoke okovratnike, a kad god je izlazio pokrivao je nečim glavu.
Voleo je da nosi štap od mahagonija sa zlatnom drškom; držao ga je kao mač u levoj ruci. Obožavao je vojsku i mnogi njegovi prijatelji Srbi bili su oficiri. Bio je obziran i ljubazan sagovornik. Stalno je sedeo držeći jednu ruku preko stomaka, a razlog tome je bio čisto fiziološke prirode: posle preležanog tifusa koji ga je skoro ubio u Albaniji, imao je stalno stomačne tegobe. Ali i pored toga bio je veliki sladokusac. Voleo je ribolov i lov. Pored toga, njegov omiljen način opuštanja bila je vožnja automobilom s nekim od ađutanata...
Vraćena građanska prava
Kralj Petar Drugi Karađorđević umro je 1970. godine u denverskoj bolnici, posle neuspele transplantacije jetre. Njegovi posmrtni ostaci preneseni su 2013. godine iz crkve Svetog Save u Libertivilu, SAD, i svečano sahranjeni, zajedno sa još tri člana porodice Karađorđević, u porodičnoj grobnici na Oplencu, čime je završeno više od sedam decenija dugo izgnanstvo poslednjeg kralja Jugoslavije. Dve godine kasnije, rešenjem Višeg suda u Beogradu, kralj Petar Drugi je rehabilitovan, i time postao poslednji Karađorđević kome su vraćena građanska prava, čast i ugled, oduzeti voljom komunističkih vlasti druge Jugoslavije.
Moje detinjstvo je prekinuto u aprilu 1934. Tada mi je bilo deset godina i završio sam osnovnu školu. Pošto je školska godina bila okončana, moj otac je iznajmio veliki hotel u Herceg Novom, u Bokokotorskom zalivu, veoma poznatom odmaralištu na moru. Tu smo ostali celo leto.
Otputovali smo vozom koji je imao dva kraljevska vagona, luksuzna ali komforna po staroj modi, koje smo "nasledili" od Austrougarskog carstva. Tim vozom je austrougarski prestolonaslednik Franja Ferdinand otišao na svoj sudbonosni put za Sarajevo, gde je ubijen... Otac je uspeo da dođe u Herceg Novi samo na nedelju dana. Ipak, ni tada, bezmalo nikada nije bio bez posla i provodio je mnogo vremena u hotelu, radeći.
Ali, taj vedri rasput natkrio je oblak zvani učitelj. Otac me je pozvao jedne večeri u radnu sobu, gde je bila i moja majka. Rečeno mi je da od sada moram da počnem sa mnogo intenzivnijim obrazovanjem. Otac me je obavestio da će za nedelju dana doći jedan engleski učitelj: zvao se Sesil Perot. Otac mi je održao dugačku i svečanu pridiku objašnjavajući kako je moje obrazovanje sa profesorom Kostićem bilo nedovoljno. Rekao je da znam slabo engleski i veoma malo o Engleskoj, kao što malo poznajem neki drugi strani jezik ili neku stranu zemlju.
Lekcije za budućeg vladara
Zato će moja jutra biti posvećena učenju, ali ću posle podne biti slobodan. Nedugo zatim taj naš boravak u Herceg Novom se završio. Svi smo se ukrcali na razarač "Dubrovnik" i pošli duž obale do Splita. Tu smo prešli u kraljevski voz kojim smo se odvezli do Bleda, gde je za nas počela uobičajena zabava sa pecanjem, plivanjem i veslanjem.
Nastavio sam svakog jutra da učim sa Perotom. Moje znanje matematike se popravilo i počeo sam da se uistinu zanimam za taj predmet, jer sam želeo da naučim sve o navigaciji i steknem neophodno znanje iz mašinstva, što se tražilo pri stupanju u mornaricu. Ali moju budućnost planirali su moj otac, majka i gospodin Perot meni iza leđa.
Majka stroga, a nežna
Moja majka, kraljica Marija, poznata u porodici pod nadimkom Minjon, bila je kći rumunskog kralja Ferdinanda i kraljice Marije, a unuka kraljice Viktorije. Englesko obrazovanje uglavnom je stekla u Rumuniji, i uvek je imala engleske dadilje i učitelje. Aktivno je učestvovala u Prvom svetskom ratu kao medicinska sestra u bolnici svoje majke na frontu. Posle primirja, kada je imala devetnaest godina, jednu godinu je provela u školi "Hitfild" blizu Askota, gde je završila svoje obrazovanje.
Moja majka je bila mirna i nežna osoba, iako je ponekad znala da bude veoma stroga. Bila je popustljiva prema nama deci. Kad god sam želeo nešto posebno, odlazio sam njoj i uglavnom to dobijao. Najlepše na njoj bili su divan ten, prodorne plave oči i veoma duga plava kosa koju je njena rumunska služavka svakog dana pažljivo četkala. Zato sam bio veoma tužan kad ju je skratila. Oblačila se veoma jednostavno i u mlađim danima nosila je uglavnom odeću pastelnih boja koja se slagala sa njenim tenom. Vozila je odlično i veoma brzo. Nikad nisam sreo bolju ženu vozača. Bila je oduševljeni baštovan, a njeno omiljeno cveće bio je ljiljan, otmen i prefinjen kao što je bila i ona sama. Imala je umetničkog dara i veoma vešto je slikala ili vajala... Iako su ona i moj otac međusobno uglavnom govorili francuski, ona je veoma dobro govorila srpski. Majka je mnogo volela da putuje, ali njeno omiljeno mesto bio je Miločer, jer je volela more, iako je naučila da pliva tek 1936. godine...
