Memoari poslednjeg kralja Jugoslavije (13): Jugoslavija igračka saveznika
Kad se britanski premijer Entoni Idn vratio iz Moskve, rekao nam je da je Molotov (sovjetski komesar za inostrane poslove) predložio da pošalje misiju kod Tita, pošto je već Engleska nije poslala.
Idn je odgovorio da on već ima misiju i da stoga nema potrebe da Molotov to učini. Molotov je zatim zatražio da se obezbede piste za sletanje kako bi mogli da snabdevaju Tita, i to mu je obećano.
Već u decembru u Kairo je došla Titova vojna misija da razgovara sa savezničkim liderima o isporuci potrepština za partizane. Mi smo bili u gradu, ali nismo pozvani da prisustvujemo tim razgovorima, niti smo bili obavešteni o njima.
Velebitova misija
(Premijer Božidar) Purić je negodovao kad je slučajno saznao šta se dešava. Ambasador Stivenson ga je pitao da li prihvata da primi delegaciju.
Purić je odgovorio da će primiti delegaciju s najvećim zadovoljstvom ako dođu kod njega kao kod svog ministra, ali da ne može da pregovara s njima kao sa članovima zasebne paralelne vlade.
Na čelu delegacije bio je (Vladimir) Velebit, a novinar (Vladimir) Dedijer, autor knjige "Tito govori", koji je sada u nemilosti, bio je jedan od članova, kao i doktor Čubrilović, koji je bio u neprestanom kontaktu s Velebitovom misijom i sovjetskim poslanstvom u Kairu.
On je činio sve što može da Purićeva vlada padne, okrećući neke njene članove protiv mog premijera.
Njegov cilj bio je da formira protivtitovsku vladu pod sopstvenim vođstvom. Kontaktirao je sa raznim ličnostima, tvrdeći da radi u moje ime, a u stvari nije imao moje ovlašćenje da to čini.
Velebitova misija je učinila sve da uz pomoć propagande i drugih metoda stvori neslogu u jugoslovenskim snagama koje su se nalazile na Bliskom istoku.
Zamolio sam Ruzvelta da ga posetim prilikom njegovog povratka iz Teherana, ali mi je rečeno da je on veoma bolestan i da ne prima nikoga. Bio sam veoma razočaran.
Znao sam da je primio druge ljude i naslućivao da mu je možda neprijatno da razgovara sa mnom, budući da me je izneverio na Teheranskoj konferenciji i bio sam zaprepašćen što je za vreme konferencije odseo u sovjetskoj ambasadi.
Međutim, ambasador Stivenson me je obavestio da bi Čerčil hteo da se sastane sa mnom, bez Purića, 10. decembra.
Otišao sam sa ambasadorom Stivensonom da ga posetim u britanskoj ambasadi. Čerčil je ležao u krevetu i izgledao je veoma umoran i iznuren.
Bio je veoma loše raspoložen, nimalo nalik na onog negdašnjeg. Nije pomenuo konferenciju, već je počeo da govori o Titu.
Kazao mi je da bi Tito mogao da bude njegov čovek, a da ja treba da se vratim u Jugoslaviju. Na to sam zapitao: "Treba li odmah da krenem?" "Ne", rekao je Čerčil.
Dikinova zabluda
Dva detalja istinski su zadivila Dikina kod Titovih vojnika. Jedna je da je među borcima bilo i muškaraca i žena i da su zakleli da će živeti u celibatu, kao braća i sestre kako bi ojačali svoje napore. Drugo je bilo da se ništa silom ne uzima od civilnog stanovništva i izuzetno ljubazno ponašanje partizana prema civilnom stanovništvu, što je sasvim suprotno od ponašanja četnika. Što se tiče ove poslednje primedbe, primetio sam da sve moje informacije ukazuju na suprotno."Ne odmah, jer bi tako Tito bio kompromitovan. Idite za šest meseci. To mora da bude ako ni zbog čega drugog, ono zato da sprečimo još neki sporazum između Tita i Moskve."
Čerčil je predložio da se sastanem sa Dikinom i Maklejnom, koji su bili u Jugoslaviji sa Titom.
Složio sam se. Iste večeri, Čerčil je pozvao Purića i saopštio mu ne baš radosne vesti. Rekao je da više neće biti nikakve pomoći za Mihailovića i da će sve ići Titu.
Purić je pokušao da apeluje na njegovu savest govoreći mu da ne može to da učini i da izda saveznika iz 1914. "Vi ste Čerčil", rekao je Purić.
"Vi ne pripadate samo Engleskoj, već istoriji celog sveta, i ceo svet i istorija će vam suditi."
Čerčil je samo odgovorio da Mihailović sarađuje sa Nemcima. Purić je besno zatražio dokaze.
"Nemam dokaze", odgovorio je Čerčil, "ali sam ubeđen da sarađuje."
Istog dana po podne video sam majora Dikina u stanu mog britanskog oficira za vezu. Bio je to mlad čovek koji je izgledao kao naučnik. Šarmantan i uzdržan - nimalo nije ličio na prekaljenog heroja koga sam očekivao da sretnem. Pričao mi je o svom dolasku među snage otpora u Jugoslaviji koje predvodi Tito i o njegovim ličnim utiscima o tom lideru. Cenio je borbenost i moral ljudi i rekao da su napravili zadivljujući front protiv Nemaca.
Škot na strani komunista
Nešto kasnije Stivenson me je upoznao sa Ficrojem Maklejnom i moj razgovor sa njim tekao je manje-više kao onaj sa Dikinom. Iznenadio me je izuzetnim samopouzdanjem i snagom, bio je sasvim drugačiji od Dikina: svoja gledišta iznosio je s neodoljivom silinom i ubedljivošću. Govorio je oduševljeno o Titu, rekavši da je on dobar čovek i sjajan borac. Kako je govorio srpski, mog3ao je da sagleda suštinu Titovog pokreta. Priznao je da je Tito komunista, ali radije je podržavao njega nego Mihailovića, kojeg je, kako me je posavetovao, trebalo da smenim sa dužnosti. Maklejn me je očarao kao "jak ćutljiv čovek". Bio je riđokos, veoma visok i zgodan - tipičan Škot.
Takođe mi je oslikao svoj život među partizanima za vreme nemačke ofanzive i doživljaja u planinama oko Durmitora. Dikin je bio veoma antimihailovićevski raspoložen i izneo je optužbu o "saradnji s Nemcima". Tvrdio je da je stvarno video četnike zajedno sa nemačkim i italijanskim vojnicima!
Stekao sam utisak da je Dikin iskreno ubeđen u Mihailovićevu izdaju i da svesrdno podržava Tita. Bio je veoma naivan. Njegovo znanje srpskog jezika je bilo oskudno. Priznao je da je stekao utisak da je Tito simpatizer komunista, međutim, oseća da partizani nisu zaraženi komunizmom, iako se Titovo rukovođenje graniči s komunističkim načelima.
Pitao sam ga da li misli da su Tito i partizani naslućivali da ga je Čerčil poslao kako bi stekao sliku o moralu i stanju njihovih snaga. Rekao je da je to sasvim moguće. Dikin se, dok je bio u Jugoslaviji, sprijateljio sa Dedijerom, Titovom desnom rukom. Primetio je da partizani nemaju ljudi u Srbiji i da su tamo četnici. Dikin je obišao južnu Bosnu, Crnu Goru, Hercegovinu i delove Dalmacije.
Savet britanskog majora
Pitao sam Dikina kako procenjuje ulogu Rusije u podršci Titu. Rekao je da je Tito preko radija u stalnom kontaktu s Moskvom, ali da mu se ne čini da on prima bilo kakvu materijalnu pomoć od Rusa. Dikin me je obavestio da mi Tito nije nimalo naklonjen, uglavnom zbog moje podrške Mihailoviću. Savetovao me je da smenim Mihailovića i naredim njegovim trupama da se pridruže Titu u zajedničkom naporu da se savlada neprijatelj. Bio je ubeđen da bih samo na taj način mogao ponovo da zadobijem poverenje naroda.
