Reporteri "Vesti" na granici dva entiteta BiH (3): Avetinjski prazna sela
Na Majevici, na samoj granici između dva entiteta, Federacije BiH i Republike Srpske, rat i beznađe učinili su da su mnoga sela ostala potpuno prazna.
To je slučaj sa Požarnicom, Kolimerom, Cviljevinom...
- Ponekad neko dođe, nešto okreči, malo posede ispred srušenih kuća, isplaču se i to je to, bez ikakve nade da će se iko ikada vratiti. Čini mi se da nikome nije ni stalo da se ti ljudi vrate - vele naši sagovornici.
Takva sudbina je zadesila i mnoga srpska sela koja sada teritorijalno pripadaju Federaciji, poput Rožnja.
Do rata je tu bilo 125 kuća, odnosno 379 Srba i 14 muslimana. Selo je napadnuto 2. jula 1992, a Srbi su pobegli glavom bez obzira.
Njihova imovina, pokućstvo, bela tehnika, rezerve hrane, stoka, ukratko - sve što su decenijama sticali, oteli su i u svoja sela preneli pripadnici Armije BiH i njihovi prijatelji i rođaci koji su učestvovali u napadu.
Imovina, koja nije mogla da se odnese, stambene zgrade i privredno objekti, spaljeni su i razoreni.
Posle rata je tek par meštana redovno obilazilo ovo mesto, a poslednji od njih, Miki Marković, preminuo je pred Novu godinu.
On je obilazio i obnovljeni manastir posvećen Svetom proroku Jeremiji iz 13. veka.
Selo Rožanj i manastir su ranije pripadali opštini Zvornik, a od Dejtona teritorijalno su u nadležnosti opštine Sapna u Federaciji.
O manastiru u kojem nema monaha, sada jedino brinu dva sveštenika, protojereja-stavrofora koji uz isti čin imaju i isto ime i prezime - Zoran Ilić.
Oni su zahvaljujući mahom pomoći srpske dijaspore uspeli da obnove crkvu i započnu izgradnju konaka.
- Većina kuća je razorena prvih dana rata, a posle Dejtona je minirano ono što je ostalo čitavo. Između ostalih i moja kuća, jer sam rodom iz ovog sela - priča protojerej-stavrofor Zoran Ilić.
Ni sam ne zna koliko puta se bezuspešno obraćao nadležnima u opštini Sapna da pomognu u zanavljanju puta ka selu.
- Nažalost, niko nema sluha za te naše vapaje. Opština Sapna svake godine raspisuje neke konkurse za povratak i pomoć, ali mi smo do sada konkurisali tri ili četiri puta i ništa, nikada ni odgovor nismo dobili. Razgovaraćemo sa novim vladikom šta nam je najbolje činiti, a znam da su naši širom belog sveta spremni da pomognu. Više puta su to i dokazali - nada se ovaj sveštenik.
U blizini manastira i sela Rožanj su i Sarići koji su pre rata bili u sastavu Ugljevika, a sada prapadaju opštini Teočak u Federaciji. Sarići su takođe avetinjski prazni.
Tu smo zatekli samo Desanku i Pera, starine. Njihov nastariji sin Stevo Sarić (49) baš je stigao iz Klivlenda gde već 16 godina vozi kamion.
- Kada je rat počeo, prošla je ta čuvena Handžar divizija i sve popalila, a mi u zbeg. Kasnije je sestra Cvija otišla za Austriju i tamo i danas živi sa porodicom. Mlađi brat Bojan je u Srbiji, studira u Novom Sadu. Moji su se vratili posle rata. Srce ih je vuklo zavičaju - veli Stevo.
Romsko selo Jasenje
Na granici dva entiteta BiH i opština Teočak i Ugljevik smešteno je i nekada jedno od najorganizovanijih romskih naselja u Bosni, selo Jasenje.
Nekada je selo brojalo 125 kuća, a tokom rata bilo je poprište krvavih sukoba. Rezultat, sve je porušeno, sada je prazno, a većina meštana je sreću potražila u dijaspori.
"Bili su poljoprivrednici, radnici i borci iz Drugog svetskog rata, tako da su ljudi živeli od svoga posla i svog rada. To je bilo jedno selo, zvalo se boračko mesto, eto tako se zvalo. Boračko selo romsko", navodi se u jednom novinskom natpisu od pre nekoliko godina.
Povratnike niko ne želi
Milanko Tošić, član Komisije za izbeglice i raseljena lica BiH i šef kabineta zamenika ministra za ljudska prava i izbeglice BiH, kaže da je položaj Srba povratnika u Federaciji generalno loš, a da se povratak odvija previše sporo.
- Brojni su problemi, ali je i mnogo opstrukcija kako od nadležnih organa na nivou entiteta tako i na nivou lokalnih zajednica. Teško je reći gde je najkritičnije. Čak i u većim povratničkim mestima poput Glamoča, Drvara, Grahova... je slično, loše - veli Tošić.
On dodaje da je povratak moguć tek kada se stvore infrastrukturni uslovi, ali i omogući održiv opstanak onih koji su se već vratili.
- Problem je što Ministarstvo za ljudska prava i izbeglice svake godine u svom budžetu izdvaja oko milion evra, ali je to zaista mali iznos za teritoriju cele BiH. Kada je reč o entitetskim ministarstvima, a tu mislim na Ministarstvo za izbeglice i raseljena lica RS, oni imaju značajnija sredstva, ali je problem kako Vlada RS vrši izbor opština kojima će ta sredstva biti namenjena jer to nije kriterijum stvarnih potreba na terenu, već je kriterijum politička pripadnost opcije koja je na vlasti. Nažalost, opština Lopare je u svakom smislu zaboravljena od Vlade RS, pa tako i u ovom - ističe Tošić.
