U pohode manastiru iz 13. veka: Rožanj, usamljena svetinja
Da kojim slučajem sveštenik iz Obudovca, protojerej-stavrofor Zoran Ilić odluči da promeni zanimanje, bez sumnje bi bio profesionalni reli vozač. Od magistralnog puta Tuzla-Lopare, ka vrhu Majevice, vodi desetak kilometara potpuno izrovanog, na mnogim mestima i sasvim urušenog puta ka jednom od najstarijih manastira u Bosni, Rožnju, a otac Zoran tu razdaljinu prelazi poznajući svaku rupu ili procep.
Mada je reč o zdanju iz 13. veka koje je nedavno obnovljeno, manastir Rožanj je i dalje prazan. Ne samo što do njega nema puta, već ni nekog ko bi o njemu stalno brinuo.
Sveštenik iz Obudovca i njegov imenjak i kolega iz Bojanića na Ozrenu, protojerej-stavrofor Zoran Ilić, jedina su sveštena lica koja gotovo svakodnevno obilaze ovu svetinju i čine sve da zaživi.
- Ako Bog da, već ove godine ćemo osveštati crkvu jer ostalo je da se oslika još samo "nebo". Ostaje da se završi konak sa kelijama za monahe, a zatim u dogovoru sa vladikom i da ova svetinja dobije monaha ili nekog ko će u međuvremenu otvarati crkvu, zvoniti, brinuti o manastirskom dobru. Jer, ovo bi, po mom mišljenju, trebalo da bude srpski Jerusalim, naše parče neba ovde. Ipak, ništa nećemo uraditi ukoliko se ne napravi put - priča otac Zoran.
Svetinja posvećena Svetom proroku Jeremiji je zadužbina kralja Dragutina, nekadašnjeg sremskog kralja Bosne koji je za svog života, a govorimo o 13. veku, sagradio i manastire Tavna, Papraća, Lovnica i Ozren. Dakle, reč je najstarijim pravoslavnim draguljima na prostoru Bosne.
Gluvi i slepi
Otac Zoran Ilić kaže da ni sam ne zna kome se sve od vlasti u Federaciji obraćao kako bi pomogli izgradnju puta do manastira.
- Nažalost, niko nema sluha za te naše vapaje. Opština Sapna svake godine raspisuje neke konkurse za povratak i pomoć, ali mi smo do sada konkurisali tri ili četiri puta i ništa, nikada ni odgovora nismo dobili. Razgovaraćemo sa novim vladikom šta nam je najbolje činiti, a znam da su naši širom belog sveta spremni da pomognu. Više puta su to i dokazali - nada se ovaj sveštenik.
- Prema nekim predanjima, Turci su ga porušili u 19. veku, kada su se povlačili iz ovih krajeva. Pedesetih godina prošlog veka još su se videli ostaci zidova, metar i po visine, ali je i to vreme uništilo. Onda smo se moj kolega i prezimenjak uzeli u posao da ovu svetinju obnovimo, da manastir vratimo u život. Obnova je počela 2008. godine što zahvaljujući našoj eparhiji, čelnim ljudima Lopara, a najviše velikom srcu Majevčana rasutih po belom svetu, evo, privodimo je kraju - priča ovaj sveštenik.
Centralno mesto manastira je crkva posvećena Svetom Jeremiji. Unutar ove svetinje nalazi se kovčeg s moštima trojice monaha, otkopanim tokom rekonstrukcije.
Selo bez ljudi
Rožanj je selo koje je Dejtonskim sporazumom iz Republike Srpske prešlo u nadležnost Federacije BiH i teritorijalno sada pripada opštini Sapna. Otac Zoran Ilić kaže da je i istorija ovog sela, kao i cele Bosne "istorija krvi i stradanja".
- Do ovog, poslednjeg rata, u Rožnju je bilo 125 kuća. Većina je razorena prvih dana rata, a posle Dejtona, sve što nije je minirano. Do pre desetak dana selo je povremeno posećivao Miki Marković. Ali, on je preminuo i Rožanj je sada bukvalno selo bez žive duše - veli ovaj sveštenik i dodaje da je zahvaljujući volji moćnika, cela Bosna kroz svoju istoriju funkcionisala na "gorivu" koje se zove mržnja.
- Ti silnici jako mudro rade i pažljivo nas zalivaju tom mržnjom. Nažalost, na ovim prostorima smo se uvek za njihove račune klali, a oni nas na kraju mirili - veli naš sagovornik.
A odmah do ulaza u crkvu, sa desne strane, nalazi se grobnica sa staklenim pokrovom u koju su smešteni ostaci 108 Rovčana koje je u jednom danu pobila Crna legija pod komandom Franka Juretića.
- Ostaci ovih mučenika, a to su bili mahom starci, žene i deca prvo su bili smešteni u grobnici kod Doma kulture, ali u poslednjem ratu i to je minirano, pa smo odatle prebacili kosti koje su preostale - veli ovaj sveštenik.
Predanje kaže da se ispod manastira nalazi izvor čija voda se samo jednom u mesec dana pojavi na površini. Ranije je na ovo mesto dolazio narod tražeći lek za razne bolesti i nevolje, a navodno je ta voda posebno prijala onima sa psihičkim problemima i nerotkinjama.
Umesto tog izvora, sada je podignuta spomen-česma sa imenima i fotografijama 18 meštana ovom mesta koji su poginuli tokom rata devedesetih godina.
U zbeg pred Handžar divizijom
I blizini manastira je i selo Sarići. Takođe avetinjski prazno. Tu su samo Desanka i Pero, starine. Njihov nastariji sin Stevo Sarić (49) baš je stigao iz Klivlenda gde poslednjih 16 godina vozi kamion.
- Kada je rat počeo, prošla je ta čuvena Handžar divizija i sve popalila, a mi u zbeg. Kasnije je sestra Cvija otišla za Austriju i tamo i danas živi sa porodicom. Mlađi brat Bojan je u Srbiji, studira u Novom Sadu. Moji su se vratili posle rata. Srce ih je vuklo zavičaju - veli Stevo.
