Stranci koji su zadužili Srbiju (11): Srpski prorok iz Švajcarske
Među srpskim rodoljubima koji su proslavili svoju epohu našlo se i ime jednog Švajcarca, doktora Arčibalda Rajsa. Hemičar, kriminolog, humanista, bio je jedan od malo stranaca koji su poželeli da pomognu Srbiji u najgorim godinama, da bi potom sa njenim narodom proveo ceo život.
Istina o zločinima osvajača
Upoznao je najbolje strane srpske naravi: hrabrost i samilost, gostoljublje i bistrinu, tvrdeći da bi Srbi sa svojom inteligencijom i prirodnim bogatstvima tla mogli da vode u Evropi. Ali, sudario se i sa manama, i nije se ustezao da ih bez uvijanja predoči, ne bi li se ponešto odatle i naučilo. Od tada je prošlo više od osamdeset godina, a danas se zna da bi dobronamerne kritike Arčibalda Rajsa i te kako mogle da se primene i na današnju Srbiju.
Rajs je stigao 1914. u Srbiju kao zvanični islednik srpske vlade i vojske. Tu priliku je iskoristio da bi prvi upoznao svet sa zločinima koje je napravila austrougarska vojska u Mačvi i Podrinju prema nedužnom srpskom življu. Odstupio je od potpune neutralnosti samo time što se proglasio srpskim dobrovoljcem, postajući tako, kako je kasnije napisao, "švajcarski dobrovoljac srpske vojske, drug veličanstvenih ratnika Šumadije, Dunava, Morave, Timoka i Vardara".
Sprovodeći istraživanje o zločinima koje je počinila vojska crno-žute monarhije, Rajs se nije zaustavio samo na saslušanju austrijskih zarobljenika, nego je odlazio na lice mesta: otvarao grobove i pregledao leševe, ispitivao ranjenike, posećivao granatirana naselja. Bio je i ratni izveštač.
Na Solunskom frontu neumorno je obilazio srpske trupe, odlazio na najopasnija mesta i odatle slao izveštaje. Članke je objavljivao u tiražnim evropskim časopisima i tako učinio da dotle zataškana istina o stradanju srpskog naroda konačno izađe u svet. Ovakvo delovanje mu je navuklo na vrat napade i pretnje u zemljama centralnih sila, čak i u neutralnoj Švajcarskoj.
Srce na Kajmakčalanu
Arčibaldu Rajsu je ispunjena poslednja želja, da bude sahranjen na Topčiderskom groblju, a da njegovo srce počiva na Kajmakčalanu, "najopasnijem vrhu srpskih zemalja, blizu drugova koji su stradali za slobodu svoje otadžbine". Ovim je doktor Arčibald Rajs potvrdio kolika je bila njegova ljubav prema srpskoj zemlji i srpskom narodu, pokazao je koliko je bio izuzetan čovek, odan istini i pravdi.
Sa srpskim narodom i vojskom prepešačio je Albaniju, deleći zajedničku patnju i nevolju. Pomagao je izbeglice, zbrinjavao siročad u Švajcarskoj. Srbi su mu uručili medalju za hrabrost, ali je on govorio da mu je najdraža nagrada zahvalnost srpskog naroda. Kada se rat završio, Rajs se pridružio gradnji novog života u razorenoj Srbiji. Službovao je u Odseku za dokumentaciju ratnih zločina Ministarstva spoljnih poslova i u Ministarstvu unutrašnjih dela, gde je osnovao policijsku školu. Pošto nije mogao da bude i na njenom čelu, jer su ga vlasti i dalje smatrale strancem, Rajs je prihvatio posao veštaka za falsifikovane novčanice u Narodnoj banci u Beogradu.
Kobna rasprava
Posle skoro četvrt veka života u Srbiji sastavio je 1928. politički testament pod naslovom "Čujte, Srbi!" i tražio da se on pročita tek posle njegove smrti. Nažalost, na to se nije dugo čekalo.
Arčibald Rajs je umro iznenada, u 54-oj godini, u sred žučne rasprave sa bivšim ministrom Milanom Kapetanovićem, koji je rat proveo u inostranstvu i postao ratni profiter. Srbi su, kao i obično, u miru zaboravili ranije strahote, sa njima i zalaganje i žrtvu nesrećnog Švajcarca, i na kraju ga ubili teškim rečima.
Razočarani pobednik
Rodolf Arčibald Rajs bio je švajcarski forenzičar, publicista, doktor hemije i profesor na Univerzitetu u Lozani. Istakao se kao kriminolog radom na istraživanju zločina nad srpskim stanovništvom u vreme Prvog svetskog rata. Rođen je 8. jula 1875. godine kao osmo od desetoro dece zemljoposednika Ferdinanda i Pauline Rajs u mestu Hehberg, u nemačkoj pokrajini Baden. U Švajcarskoj, gde je završio visoke studije, zvanje doktora hemije stekao je već u 22. godini, a uskoro je postao i priznati docent za fotografiju na Univerzitetu u Lozani. Za redovnog profesora kriminalistike imenovan je 1906. godine. Zahvaljujući predanom naučnom radu stekao je ugled kriminologa svetskog glasa. Napisao je brojne radove i knjige povodom istrage austrougarskih zločina u Srbiji, a često je slao izveštaje koji su objavljivani u uglednom časopisu neutralne Švajcarske, Gazet. Time je pobrkao propagandne račune Germana koji su slali sliku Srba kao divljačkog naroda. Sa srpskom vojskom prešao je Albaniju, Solunski front i umarširao sa Moravskom divizijom u oslobođeni Beograd, novembra 1918. godine. Bio je član delegacije jugoslovenske vlade na Mirovnoj konferenciji 1919. u Parizu. Posle rata je osavremenio policiju pri Ministarstvu unutrašnjih poslova nove države Kraljevine SHS. Razočaran putem kojim je krenulo društvo i politički život u Srbiji, pred kraj života se povukao iz svih javnih poslova. Živeo je skromno u vili Dobro polje u beogradskom naselju Topčider, nagoveštavajući da je izgubio strpljenje, i da namerava da ode iz Srbije.
