Stranci koji su zadužili Srbiju (6): Gete zaljubljen u "Hasanaginicu"
Srpska usmena poezija je postala veoma čitana u intelektualnim salonima Nemačke, naročito pošto se za nju lično založio i Johan Volfgang fon Gete. Sa Vukom se ovaj pesnički genije upoznao na preporuku Jakova Grima i odmah poslao kola po njega da ga dovede u svoju rezidenciju u Vajmaru. Na ovaj simboličan način srpski narod je vraćen u evropsku kulturu.
Poezija zagonetnog Balkana
Gete u dodir sa srpskom poezijom prvi put je došao kada je u knjizi italijanskog putopisca opata Fortisa o Dalmaciji pronašao i epsku pesmu "Hasanaginica". Njome je bio toliko očaran da ju je izvanredno preveo, i to u originalnom stihu, desetercu, iako nije govorio srpski jezik.
Stranci koji su zadužili Srbiju:
Posle Prvog srpskog ustanka, kada mu je Jakob Grim skrenuo pažnju na lepotu čitavog korpusa usmene srpske poezije, Gete se ponovo zainteresovao za njih. Čitao je sve što mu je Grim donosio.
Tada je otkrio i lirske pesme. Poezija koja je nastajala u glavama nepismenih, a genijalnih anonimnih poeta sa zagonetnog Balkana izazvala je toliko poštovanje Geteovo, da je te "beskrajno lepe stihove" prijateljima poredio sa "Pesmom nad pesmama" iz Svetog pisma, biserom svetske književnosti. Takva njegova ocena imala je ogroman odraz u svetu jer se Gete već tada smatrao ogledalom cele evropske kulture.
Zahvaljujući velikom pesniku, i drugi ugledni Nemci počeli su da srpsku narodnu poeziju prevode na razne jezike. Time su Srbi dobili najbolju propagandu koja se u ono doba mogla dobiti, a sa njom i puno naklonosti za svoju oslobodilačku borbu.
Nezaobilazna ličnost za Srbiju je i Leopold fon Ranke, jedan od najpoznatijih istoričara svog doba, koji je istraživao kako nastaju države i narodi. Srbi, koji su polako počeli da se oslobađaju vekovnog ropstva i stvaraju svoju državu, bili su mu idealni za proučavanje.
Stidljivi guslari
Do srpskih pesama je Gete teško dolazio zato što mnoge nisu bile zapisane, nego su samo usmeno kazivane. Te pesme su se, kako navodi, "uz pratnju izvesnog, vrlo jednostavnog instrumenta, zvanog gusle, sačuvale u nižim slojevima naroda".
- Čak se desio slučaj kad su u Beču zahtevali od nekih Srba da izdiktiraju ovakve pesme, da su odbili ovaj zahtev, jer ti dobri, prosti ljudi nisu mogli nikako zamisliti kako je uopšte moguće da se visoko cene njihove neumetničke pesme za koje, u vlastitoj otadžbini, učeni ljudi imaju samo preziranje - čudio se veliki pesnik.
On je najpre 1829. objavio knjižicu "Srpski ustanak", malu po obimu, ali veliku po dometima i odjecima. Ta knjiga je privukla veliku pažnju u Evropi i doprinela da se njena javnost upozna sa sudbinom malog, ali hrabrog naroda koji je takođe evropski. Građu za tu knjigu dobijao je Ranke od Vuka Karadžića, sa kojim je uspostavio vezu preko Vukovog zaštitnika i savetodavca na bečkom dvoru, Jerneja Kopitara.
Država iz ustanka
Poznati istoričar je svojom knjigom zaista pokazao kako narod može ustankom da izgradi ne samo državu, nego i naciju koju je nekada, u srednjem veku imao, ali ju je izgubio u osmanlijskim pohodima.
Zato je delo "Srpski ustanak" postalo izuzetno značajno za same Srbe, čije su nacionalna svest i državotvorne namere dobile podršku sa najboljeg mogućeg mesta. Nastalo je razdoblje pravog srboljublja u svetu, a pogotovo kod Nemaca, koje se ni pre toga, a ni kasnije nije dogodilo.
Zasluge nemačke plemkinje
Posebne zasluge za prenošenje kulture balkanskih Slovena, a naročito Srba, Nemcima imala je mlada plemkinja iz Halea Tereza fon Jakob, poznata pod pseudonimom Gospođica Talfj. I ona je došla do srpske poezije zaobilaznim putem, preko Rusa. Od detinjstva do punoletstva Tereza je živela sa porodicom u Rusiji. Tamo se razvilo njeno zanimanje za Slovene. Posle povratka porodice u Nemačku, ona je najpre sama pisala novele i pripovetke, a kao i svi intelektualci tog doba, okrenula se i narodnoj književnosti. Vuka Karadžića je upoznala oko 1824. u Haleu. Posle tog susreta, nabavila je izdanje "Srpskih narodnih pesama" iz Lajpciga i počela njima da se bavi. Geteu je poslala svoje prevode iz zbirke pesama Kosovskog ciklusa i još nekih, neistorijskih pesama. Gete ju je ohrabrio da nastavi sa prevođenjem. Svoje prevode Talfj je objavila narednih godina, posvetivši ih Geteu, prema kome je gajila veliku ljubav i poštovanje. Ovi prepevi su bili izvanredni, i u jezičkom i u književnom pogledu, bliski i izvornoj i nemačkoj kulturi, pa su se pretvorili u pravu književnu modu tog doba. Talfj je u Nemačkoj poslužila kao uzor čitavom nizu prevodilaca srpskih narodnih pesama.
