Stranci koji su zadužili Srbiju (8): Pesme o Karađorđu i Milošu
Otac moderne ruske poezije Aleksandar Puškin konačno je 1826. godine izašao iz progonstva u kome je počelo njegovo zanimanje za Srbiju, ali ga misao o bratskoj slovenskoj zemlji na Balkanu i njenom narodu nije napuštalo do kraja života. Sedam godina kasnije napisao je dve pesme, jednu o pogibiji Karađorđevog oca, a drugu o Milošu Obrenoviću.
Prva se smatra umetnički vrednijom, verovatno u skladu sa njegovom očaranošću vođom Prvog srpskog ustanka, čija se porodica našla u Besarabiji. Nekoliko puta je prevođena i na druge jezike, pa i na srpski, ali se srpski prepevi nikada nisu približili snazi originala.
Zašto je ubio oca
Puškina je, naime, veoma zanimalo zašto je njegov omiljeni heroj Karađorđe pucao u leđa rođenom ocu Petru, kada je ovaj posle jedne svađe sa sinom hteo da napusti zbeg koji se napravio pred turskom poterom, da bi se vratio kući. Tada je napravio kobnu grešku koju njegov preki sin ni kod koga ne bi trpeo: pripretio je da će porodicu izdati Turcima. Puškin je o voždovoj strogosti i neumoljivosti slušao od ljudi koji su to umeli živo da isričaju živo, pa je prema njihovim pričama ispevao stihove. Pesme "O Crnom Đorđu" i "Vojvoda Miloš" pokazuju da je Puškin itekako razumeo značaj i odnose učesnika Prvog i Drugog srpskog ustanka i njihovu vezu sa tragičnom sudbinom srpskog naroda.
U prvoj pesmi govori o tome kako je Karađorđa rođena majka zbog oceubistva nazvala "crnim". Tako pripoveda i pesnik Sima Milutinović Sarajlija. Pesma je i nastala iz istog izvora iz koga se napajao i Milutinović u svom poznatom spevu "Srbijanka".
Oprostio svom ubici
Aleksandar Puškin je pored poezije imao dve velike strasti, dvoboje i žene. Obe su mu došle glave. Posle završetka školovanja živeo je mondenskim životom i obezbedio sebi mesto u Savetu spoljnih poslova u Petrogradu, gde je na dvoboje izlazio skoro svake nedelje, ponekad i bez velikih povoda. Oblačio se smelo za svoje vreme - veliki crni šešir, crna pelerina i okovratno krzno. Puškin je imao svega 38 godina kad je zakazao poslednji dvoboj.
Bacio je rukavicu u lice Žoržu Dantesu, Francuzu koji je služio u ruskoj gardi i koji je otvoreno zavodio njegovu ženu Nataliju, a njemu se podsmevao. Prvi metak je opalio Dantes i pogodio protivnika u stomak, ali je i pesnik imao dovoljno snage da teško rani Dantesa. Umro je dva dana kasnije u mukama, oprostivši neotesanom Francuzu, a supruzi Nataliji dao dozvolu da se ponovo uda.
Za nekoliko decenija, koliko je prošlo od ovih pesama i Puškinove prve iz progonstva u Bearabiji, namenjene Karađorđevim kćerima, genijalni pesnik je u poznavanju i ruske i srpske narodne poezije znatno napredovao. To naročito pokazuje oblik ovih pesama, blizak obliku i tonu narodnog pevanja u Srbiji. Petar Mitropan, saradnik "Srpskog književnog glasnika" koji je 1947. obelodanio vezu slavnog Rusa sa Srbima, beleži da je u pesnikovoj biblioteci od knjiga o srpskoj istoriji nađeno samo jedno delo "Život i podvizi kneza Miloša Obrenovića, vrhovnog vožda i predvodnika naroda srpskog", štampano u Petrogradu 1825. godine.
U toj knjizi se nalaze tragovi Puškinovog čitanja, dva komadića hartije ostavljena među stranicama. Ovo delo je pružilo pesniku i građu za njegovu "srpsku" pesmu "Vojvoda Miloš".
Uzor u Sarajliji
Mnogi Puškinovi stihovi su nastali pod uticajem srpskog pesnika Sime Milutinovića Sarajlije. Motiv o guslarima je našao u Milutinovićevoj "Dici slijepaca", gde se govori kako je slepi guslar Filip Višnjić zamolio vojvodu Luku da slepima da oružje pa će navaliti na Turke, a posle slepaca neka navale i okati.
- Skloni smo verovanju da je taj književni uticaj možda došao do Puškina posrednim putem, preko njegovih prijatelja Srba u Kišinjevu i Hotinu, koji su mogli da njemu kao pesniku pričaju verzije o glavnim ličnostima ustanka u poetskoj interpretaciji ondašnjeg barda Sime Milutinovića - zapisao je Petar Mitropan.
Uz to, u Puškinovoj biblioteci su pronađena i četiri dela o istoriji srpske književnosti. Na prvom mestu je zbirka srpskih narodnih pesama Vuka Karadžića. To je, piše Mitropan, nepobitan dokaz koliko je on znao i cenio srpsku usmenu poeziju. Na stogodišnjicu Puškinove smrti 1937. nađen je u Rusiji, u izdanju Puškinovih dela štampan odlomak jednog srpskog narodnog epa. To je pesma "Konj se srdi na gospodara" iz Vukove zbirke "Srpske narodne pesme". Preveo ju je sam Puškin.
Stranci koji su zadužili Srbiju:
2. Zverstva pred francuskim pragom
U Puškinovoj zaostavštini je vremenom otkriven i pokušaj da napiše još jednu pesmu, ovoga puta o odnosu dvojice srpskih vođa, Karađorđa i Miloša. Odlomak je, kako je utvrđeno, pisan 1836. godine, što znači da je zanimanje za srpske teme i ljude pratilo Puškina kroz ceo život. Među njegovim prevodima nalazi se 17 slovenskih pesama od kojih je samo jedna sa češkog jezika.
Iz zbirke francuskog književnika Prospera Merimea uzeo je 11 pesama i četiri prepevao, ali u metru drugačijem od originalnog srpskog deseterca. Dodao im je dve pesme iz Vukove zbirke, dve je napisao sam, oslanjajući se na istoriju Srbije, u duhu narodnih pesama: "O Crnom Đorđu" i "Vojvoda Miloš", a napisao je i legendu "Janiš Kraljević". U napomenama navodi da je ovu prekrasnu pesmu uzeo iz zbirke Vuka Karadžića.
Pronašao istinsko blago
Puškin nikad nije bio u Srbiji jer mu ruske vlasti nisu dozvoljavale da ode iz zemlje. Tako su sve veze sa bratskom, slovenskom kneževinom na Balkanu ostale ograničene na one knjiške i istorijske. Pisac slavnog romana u stihovima "Evgenij Onjegin" nije stigao da upozna i novu srpsku književnost, ali je zato osetio vrednost i zavoleo istinsko blago srpske narodne pesme, nazivajući je jednostavno - prekrasna.
