Stranci koji su zadužili Srbiju (9): Doterao cara do duvara
Bila je nedelja, 18. aprila 1909, kada je u Beograd doputovao iz Zagreba profesor Praškog univerziteta Tomaš Garig Masarik, budući prvi predsednik Čehoslovačke republike. Uglednog filozofa i novinara, koji je u Srbiju došao kao poslanik austrijske skupštine, dočekale su na železničkoj stanici kolege sa Beogradskog univerziteta.
Sutradan su ga primili Ljubomir Jovanović, predsednik Narodne skupštine i Milovan Milovanović, ministar inostranih dela. Visoki gost je upravo stigao sa sudskog procesa koji se u Zagrebu vodio protiv Srba optuženih za navodnu veleizdaju Habzburške monarhije, gde su se čule i opasne optužbe na račun Kraljevine Srbije.
Montiranje procesa
Teško je odlučiti da li su to bile jedna opereta, komedija, inkvizicija ili tragikomedija, opisao je Masarik namešteno suđenje grupi od 53 Srba iz Hrvatske, poznatom kao Veleizdajnički proces. Sve je počelo još u martu 1906, kada je većinu u Hrvatskom saboru dobila hrvatsko-srpska koalicija, začetnica jugoslovenstva sa načelom da su Srbi i Hrvati jedan narod.
Teške kriminalce za "svedoke"
Tomaš Masarik je bio zgranut čudovišnim zahtevom tužioca u Zagrebu za smrtnu kaznu optuženim Srbima, iako ni za podizanje optužnice nije bilo ni dokaza ni valjanih svedoka. Većina su bili članovi nacionalističke hrvatske Stranke prava, a ostali "svedoci" su se pronašli među teškim kriminalcima.
Bečki dvor je vrlo brzo shvatio da je upravo dobio ljutog protivnika koji bi mogao da mu oduzme Hrvatsku, ali je pravi razlog za proces koji se potom montirao ležao u nečem drugom: Monarhija se, naime, uveliko pripremala za pripajanje Bosne i Hercegovine koje je kršilo međunarodno pravo, pa joj je bilo potrebno opravdanje za taj čin. Hrvatski sabor je raspušten, a austrijska vlada je, uz podršku cara Franje Josifa, naložila hrvatskom banu Pavlu Rauhu da prikupi podatke o Srbima protiv kojih će se pokrenuti sramni postupak. Rauhu, poznatom srbomrscu, nije bilo teško da ispuni zadatak.
Prljava kampanja
Dok su srpski zatvorenici u nelegalnom pritvoru štrajkovali glađu, u hrvatskoj javnosti je protiv njih pokrenuta žestoka kampanja. Najpre je objavljen pamflet Finale navodnog studenta Đorđa Nastića iz Sarajeva za koga se kasnije ispostavilo da je austrougarski agent. Tu se tvrdilo "da Srbi pripremaju revoluciju i da im je cilj da slovenske narode u Austrougarskoj pripoje Srbiji". Potom je grupa hrvatskih političara i ideologa posejala tezu da je suživot Srba i Hrvata nemoguć jer ih dele nepremostive civilizacijske razlike. Isidor Kršnjavi, profesor Zagrebačkog univerziteta otišao je toliko daleko da je pisao: "Duboki uzroci nesporazuma između Srba i Hrvata isti su oni koji prouzrokovaše raskol Istoka i Zapada, isti koji rascjepiše Rimsko carstvo i kršćansku crkvu". Ali, kampanja nije urodila očekivanim plodom.
Plan je bio da se Srbi i Hrvati koji su se zalagali za južnoslovensku državu, proglase plaćenicima Srbije, optuže za razbijanje Habzburške monarhije i stvaranje navodne Velike Srbije.
Prvooptuženi Srbi bili su Adam i Valerijan Pribićević, braća istaknutog srpskog političara iz Hrvatske Svetozara Pribićevića. Za sve uhapšene državni tužilac je zatražio kaznu vešanjem, a sam Rauh je izjavio da nije moguće pobiti sve Srbe u Hrvatskoj, jer ih ima 700.000, inače bi on to najradije učinio.
Opšta antisrpska kampanja je, na iznenađenje svojih tvoraca, umesto odobravanja izazvala lavinu osude intelektualne Evrope. Pokrenuo ju je upravo Tomaš Masarik. Veleizdajnički proces u Zagrebu je počeo 1909. pred svega nekoliko novinara i javnih ličnosti. Među njih je uspeo da se ugura i znameniti Čeh.
Upozorenje celoj Evropi
Masarik je upotrebio svoj naučni autoritet, ali i položaj poslanika u Austrougarskom parlamentu da bi podigao na noge političke i javne krugove, i to ne samo u Habzburškoj monarhiji. Sa skupštinske govornice obratio se celoj Evropi: optužio je marionetske vlasti u Hrvatskoj i izneo celu pozadinu ovog slučaja. U završnoj reči je rekao: "Ja se nadam da neće biti nijednog poslanika, nijedne stranke u ovoj kući koji će glasati makar indirektno za ovu političku i kulturnu sramotu, za ovaj takozvani Veleizdajnički proces." Njegove reči podržalo je 68 poslanika. Zbog sve glasnijih protesta evropske javnosti Sudsko veće u Zagrebu je optuženima izreklo vremenske kazne, a ne smrtne, kao što je bilo planirano, ali ni ovakva presuda nije opstala. Car Franja Josif bio je prinuđen da zbog "velike galame u svetu" sve optužene pomiluje.
