Glas dijaspore u "Vestima" (14): Država ne želi nikakav kontakt
Đuro Plavšić je privatni građevinski preduzetnik iz Berlina i jedan od delegata-osnivača Skupštine dijaspore. Njegova firma, javnosti je poznata po tome što je učestvovala u izgradnji ambasade SAD u Berlinu, uspešno posluje više od 30 godina u Nemačkoj, gradi i u Austriji i Švajcarskoj, a dosta je investirala u Srbiji. Plavšić je veliki zagovornik podsticanja male privrede u Srbiji i malih ulagača koji bi lakše i brže otvarali radna mesta, ali je razočaran što je vlast ostala gluva na njegove inicijative i dobru volju da svojim iskustvom i znanjem pomogne. Plavšić i njegova porodica humanitarno pomažu porodice u Srbiji, doniraju štampanje knjiga srpskih pisaca i sponzorišu rad sadašnje Srpsko-nemačke zajednice u Berlinu, a sve to, kako sam Plavšić kaže, radi da "zadovolji svoju dušu".
Od Vlade na čelu sa Anom Brnabić kaže ne očekuje ništa posebno.
- Ono što sam i do sada očekivao od vlasti u Srbiji. Ništa novo, ništa posebno. Vlada će da uradi i tako i tako šta ona smatra da treba, a to što mi očekujemo je samo iluzija.
Glas dijaspore u "Vestima" :
1. Beograd se boji rasejanja?!
2. Prvi korak da napravi država
3. Nema strategije prema rasejanju
5. Srbija odbacuje pametne ljude
U odnosu države prema rasejanju Plavšiću najviše smeta što vlast ništa ne čini da bi rasejanje pripojila i to što dijaspora ima osećaj da je matica nezainteresovana za nju i da ne želi saradnju.
- To mi strašno smeta i do sada sam u više navrata izjavljivao da vlast sa dijasporom ne želi nikakav kontakt. Samo kad su im u političkom smislu potrebni poeni, oni izađu sa nekim tobože predlozima, obećanjima dijaspori, a posle sve bace pod sto.
Plavšić navodi da se svuda u svetu zna da ako je neko prijavljen na jednoj adresi i ima dokumenta jedne države, on ne treba svaki put iznova da se registruje za glasanje.
- Naša država to radi namerno kako ljudi ne bi išli na glasanje. Smatram da svaki državljanin ma gde živeo treba da glasa, jer je to njegovo demokratsko pravo. Treba mu omogućiti da glasa, a ne da mu se postave prepreke. Svaki put kad su izbori moramo da se registrujemo umesto da, kao i drugi građani Srbije, dođemo sa ličnom kartom i glasamo.
Plavšić ističe da dijaspori predstavljanje u Skupštini apsolutno nije zagarantovano, a najbitnije je da je dijaspora povezana sa maticom i da može preko predstavnika u Skupštini da kaže šta je za nju bitno i potrebno.
- Vlast u Srbiji se plaši da mi hoćemo vlast u ruke. Nama apsolutno nije stalo do toga, ali nam je bitno da znamo kuda matica ide i šta hoće, kao i da se obezbedi da kažemo šta je nama u dijaspori bitno vezano za maticu.
Odbačeni i ignorisani
Plavšić ne vidi odgovornost rasejanja što Skupština dijaspore ne funkcioniše.
- Kad je osnivana Skupština dijaspore bio sam jedan od osnivača-delegata. Međutim, ona je napravljena tako da ne može da funkcioniše, a to je vlast učinila namerno. Lično sam dao 12 amandmana na zakon koji je napisan. Usvojena su samo dva nebitna, ali ne i oni koji bi mogli da pomognu da Skupština funkcioniše.
Prvo su nas uzdigli da bi ušle pare i investicije i da bi prikupili političke poene, a posle toga su nas odbacili time što su ukinuli Ministarstvo za dijasporu, pa onda i Kancelariju za dijasporu. Ipak, oni ne mogu da ukinu Skupštinu dijaspore koja još postoji, jer smo je mi izabrali, iako ne može da funkcioniše, jer je vlast to smišljeno uradila da nas blokira. Dakle, odbijam striktno odgovornost dijaspore za trenutno stanje i svu krivicu prebacujem na našu vlast koja nije imala ni najmanje sluha da se nešto pokrene. Skupština je zvaničano u stendbaju i svi smo mi još delegati jer nas niko nije razrešio. Svi naši pokušaji da se ide dalje, da se nešto uradi su jednostavno odbačeni i ignorisani.
