Kolo srpskih sestara - junakinje u ratu i miru (3): Prve na frontovima Velikog rata
Sledeći pravila o radu, da je zadatak udruženja "moralno i materijalno pomaganje svoje braće i sestara iz potlačenih kraljeva srpskih... kao i podržavanje i potpomaganje svake težnje za oslobođenjem srpstva", Kolo je pozvalo svaku Srpkinju, "ma kakvog obrazovanja ili imućstva bila, da korisno posluži svom narodu novčanim prilogom ili ličnim radom".
Kursevi za bolničarke
Članice su od početka bile posvećene raznim oblastima dobrotvornog rada, a naročito pomoći Srbima u Makedoniji.
Slutilo se da će srpski narod narednih godina krenuti u odsudne, duge i krvave bitke za oslobođenje.
Zato su srpske "sestre" već 1906. godine ustanovile i osnivanje tzv. bolničkog reda.
Zahvaljujući upornosti nove predsednice Ljubice Luković i potpredsednice Stanislave Sondermajer, Kolo je prvo otvorilo tromesečni bolnički kurs za dobrovoljne bolničarke.
Kurs je u beogradskoj Vojnoj bolnici završilo trideset žena i devojaka, zajedno sa predsednicom Luković. Do balkanskih ratova, svake godine je organizovalo kurs ili je pozivalo bolničarke na praksu u bolnici.
Ljubica Luković, rođena 1858. godine u Pančevu, bila je kći Jeftimija Avramovića, poznatog profesora, filologa i poliglote koji je bio saradnik književnika Sime Milutinovića Sarajlije u njegovoj prosvetnoj misiji.
Službovanje u Beogradu počeo je Avramović kao činovnik, a završio na položaju načelnika Ministarstva prosvete.
Nadarenost i ljubav prema stranim jezicima otac je preneo na sina Simu Avramovića, političara i književnika, i kćeri Milicu, Olgu i Ljubicu.
Pošto je Ljubica završila beogradsku Višu žensku školu, tada najprestižniju u Srbiji, udala se za oficira Stevana Lukovića, budućeg odlikovanog generala srpske vojske.
Bračni život joj, za razliku od većine njenih vršnjakinja tog doba, nije smetao da radi kao učiteljica, a njena napredna shvatanja odvela su je u udruženja žena, najpre u Beogradsko, pa u Odbor gospođa "Kneginja Ljubica" gde je postala potpredsednica.
Konačno, stigla je i u novoosnovano Kolo. Ljubica Luković je bila jedna od prvih žena prevodilaca.
U Srbiju je donela dah francuske i nemačke književnosti prevodeći pripovetke, ali je u isto vreme prevodila i objavljivala vesti iz inostranstva o ženskoj borbi za ravnopravnost.
Tim člancima, kao i sopstvenim, obraćala se ženama i devojkama putem časopisa "Bosanska vila", "Domaćica", "Vardar", neprestano ih podstičući da se školuju, i savetovala ih o pravima na izbor zanimanja, supruga, planiranje porodice.
U to vreme mnoga ženska pera javljala su se pod pseudonimom, pa se i Ljubica služila imenom "Etinsel".
Bolnički kursevi koje je pokrenula od 1906. postali su tradicija u obučavanju velikog broja devojaka iz svih krajeva Srbije, što je doprinelo i školovanju prvih profesionalnih bolničarki kod nas.
Na početku Prvog balkanskog rata skoro 1.000 obučenih bolničarki odazvalo se pozivu srpskog Crvenog krsta da pomogne u negovanju ranjenika na bojištima.
Tokom 1912. i 1913. godine Kolo srpskih sestara vođeno Ljubicom Luković organizovalo je i izdržavalo Četvrtu rezervnu bolnicu u Beogradu, na Vračaru.
Podrška stranih diplomata
Članice Kola, među njima i osnivačica Delfa Ivanić, radile su u srpskim bolnicama u Albaniji, u Lješu i Draču.
Prihvataju bolesne i ranjene širom zemlje, organizuju prihvatne stanice i ishranu, dočekuju sanitetske vozove na železničkim stanicama i ukazuju prvu pomoć u hrani i odeći stanovništvu pritisnutom nemaštinom u selima i gradovima.
U bolnici je Ljubica Luković uspela da dobije i podršku supruga stranih diplomata u Beogradu kao što su ledi Pedžet, Mabel Danlop Grujić, baronica Grizinger, Lujza Bunjols, Aleksandra Hartvig i Ljudmila Hartvig, Julijana Štrandman, kneginja Ljudmila Artamonov, Emilija Mamulov.
Sestre pomažu iz ilegale
Kada je Kolu srpskih sestara tokom Prvog svetskog rata zabranjen rad, ono je delovalo iz ilegale.
Ljubica Luković spaljuje arhivu kola kako ne bi ugrozila članove, ali oni ne odustaju od svoje rodoljubive misije: ponovo organizuju ishranu i skloništa za decu i stare, šalju pomoć u zarobljeničke logore, pletu čarape i šiju rublje za srpske vojnike, putuju sa stranim misijama po zemlji kako bi raspodelile hranu, rade na suzbijanju zaraznih bolesti, nesebično pomažu ranjenima i bolesnima po bolnicama širom Srbije.
Tako je Katarina Šturceneger zapisala o svojim koleginicama u Prvoj rezervnoj bolnici u Nišu:
"Ja radim sa gospođama srpskog društva, članicama Kola sestara, čiji je cilj negovanje ranjenika. Predsednica toga udruženja, u kojem se nalaze sve ugledne gospođe u zemlji, žena je generala Lukovića. Naša bolnica je, takođe, pod njenim rukovodstvom, skoro sve bolesničke sobe i previjališta. Te gospođe su na poslu iz dana u dan... Ja se divim njihovoj umešnosti i njihovim tehničkim znanjima u svim odeljenjima. Provela sam nezaboravne dane u tom krugu obrazovanog sveta, ali sam tu takođe, doživela i najveći bol za sve vreme moga boravka u Srbiji."
Otmena narav
Vladimir Mandić je u knjizi "Heroine sa svetskim odličjem" zabeležio sledeće: "Savremenici su o Ljubici Luković govorili da je harmonija njena najlepša, najjača i najdublja crta. Sve je kod nje bilo u granicama, u taktu, u lepom, istinitom, realnom. Niko joj nije izgledao beznačajan i za nju je svaki stvor imao vrednosti, jer je verovala da će možda doći trenutak kada će biti od koristi. Ne samo što je bezgranično volela i radila u Kolu, već je umela i da zainteresuje i pripremi čitave generacije devojaka i žena da časno obavljaju svoj humani poziv."
