Osam vekova srpske krune (20): Poslednja godina u Hilandaru
Još od svog monašenja 1191. Sava Nemanjić je neprestano pozivao oca da mu se pridruži. Nemanja je to i učinio pošto se odrekao prestola, ali nije odmah otišao u Svetu Goru. Zamonašio ga je raški episkop i dao mu ime Simeon, dok je županica Ana postala monahinja Anastazija.
Najpre je Nemanja živeo u manastiru Studenica, odakle je neko vreme mogao da nadgleda kako će se njegov srednji sin Stefan snaći na vlasti. Tek umiren time što vizantijski car Aleksije Treći nije iskoristio smenu vlasti da napadne Rašku, monah Simeon je otišao sinu Savi u grčki manastir Vatoped. Izgledalo je da će bivši veliki župan konačno pronaći mir od zemaljskih poslova. Ali, nije bilo tako.
Obnovili grčku ruševinu
Srbi su počeli da pristižu na Svetu Goru tek od dolaska Savinog. Pošto su u monahe počeli da odlaze i sinovi poznatih velikaša, Vatoped je, zahvaljujući čestim i bogatim darovima postao jedan od najbogatijih manastira. Nemanja i Sava su procenili da je vreme i da Srbi dobiju svoje uporište na Svetoj Gori.
Hram među zverima
Manastir Studenicu je na istoimenoj rečici, kod njenog ušća u Ibar, podizao Stefan Nemanja od 1183. godine do kraja svoje vladavine i Sava joj poklanja pažnju već na početku žitija svog oca: "Bilo je ovo mesto kao pusto lovište zverova. Kada je došao u lov gospodin naš i samodržac Stefan Nemanja, koji je carevao svom srpskom zemljom, i kada je on lovio ovde, izvoli mu se da ovde, u ovom pustom mestu, sagradi manastir ovaj na pokoj i umnoženje monaškog čina... koji i posveti imenu presvete Vladičice naše Bogorodice Dobrotvorke, sazdavši od mala i do velika, i sela predade manastiru zajedno sa drugim pravima manastiru, ikonama i časnim sasudima i knjigama i rizama i zavesama, i što je pisano u zlatopečatnoj povelji njegovoj, a još je i u crkvi napisano na zidu, i sa kletvom i sa vezom da niko ne izmeni njegova predanja."
Međutim, jedva su dobili dozvolu igumana Vatopeda koji im je, videvši ih uporne, na kraju dopustio da odaberu i obnove neki svetogorski manastir. Bile su to ruševine grčkog Hilandara iz 10. veka. Gradnju podrobno opisuje Savin biograf Domentijan: Nemanja "došavši u manastir, nađe ga zapustela od bezbožnih gusara, i gde se preklonio ka poslednjem padu... I uz božju mu pomoć, poče uzdizati dela i zidati manastir, dom Presvete Bogorodice Blagodeteljnice Hilandarske.
I prvo obnovi crkvu, jer crkva beše od prvih dana, koja je i danas, no bi ukrašena od ovih prepodobnih i rasprostranjena koliko trebovaše na počast država otačastva njihova. A okolo manastira sazidaše grad i veliki pirg (kulu) u njemu, da je podoban carskome domu, i prevelike palate...
I opet isprosi u prota i sviju svetogoraca Mileje, i to postade Hilandar. I kad je bio svršen manastir, dođe Sveti Simeon iz Vatopeda u Hilandar". Za njim se preselio Sava, koji je pohitao da od cara Aleksija zatraži blagoslov za srpsko crkveno središte: "I imenova car Aleksije carigradski Hilandar carskim manastirom.
Reči u amanet
Stefan Prvovenčani kaže da je njegov otac Nemanja poslednjim rečima zamerio okupljenoj manastirskoj braći što tuguju: "A on prignuv se, reče: - Zašto ste obuzeti tugom? Počnite nadgrobna pojanja. I najednom bi šum, kao da se podiže mesto na kom bejahu. I gle, anđeoska pesma nevidljivo: 'Slava va višnjih Bogu, na zemlji mir, va človečeh blagovolenije'. I Triblaženi pojaše s njima na očigled svima."
I otpusti ga car sa svakim velikim počastima, i posla mnogo zlata na trebovanje svom prijatelju, prepodobnom." Savi je, zapravo, pošlo za rukom da izradi carsku hrisovulju kojom je Hilandar izuzet iz nadležnosti Vatopeda i predat na upravljanje njemu i njegovom ocu. Stefan Nemanja je u Hilandaru proveo svega osam meseci, do 1199. godine, kada je zdravlje naglo počelo da mu popušta. Imao je 86 godina.
Dok je umirao, oko njega su se okupili Sava i monasi koji su držali sliku Bogorodice. Pod glavom je imao običan kamen, i ležao je na rogozini. Nemanja je pred smrt zatražio od sina Save da mu se mošti prenesu u zadužbinu Studenicu. Želja mu je ispunjena posle nekoliko godina.
Nebeski čovek
Nabrajajući šta je sve njegov otac mudrošću postigao tokom višedecenijskog stvaranja srpske države i crkve, Sava Nemanjić se u očevom žitiju pita kako nazvati tako velikog čoveka: "Vladarem li, a uz to i učiteljem?... I prosto reći: sve svoje imanje u zajam izdade, jer postade drugi Avraam stranoprimac, zemaljski anđeo, nebeski čovek. Stoga ga i Bog preuznese i darova mu ime koje je iznad svakoga imena imenu njegovu pokloniše se svi narodi."
