Zločini nad Srbima u Metohiji 18 godina bez kazne (2): Majke ih više nisu videle
Za pakao koji su proživeli Srbi u Orahovcu, nakon dolaska međunarodnih snaga, istrage gotovo da nije ni bilo i niko nikada nije odgovarao. Do juna 2000, godinu dana od prisustva Kfora, kidnapovano je 27 meštana srpske nacionalnosti, a posle 18 godina za 21 njih se i dalje traga.
Vesti o privođenjima, nestancima, maltretiranjima, odvođenjima u štab OVK tih paklenih junskih i julskih dana 1999. godine ledile su krv u žilama Srbima u Orahovcu i Velikoj Hoči. Našli su se u obruču iz koga nije bilo izlaza. Jugoslovenska vojska i policija tek što su otišli, nemački kontingent NATO snaga tek što je došao, a Srbi koji su porasli u donjem, danas albanskom delu grada, postali su hodajuća meta pripadnicima OVK-a koji nisu prezali ni od čega.
18 godina terora Albanaca nad Srbima:
Nisu oklevali da ih usred dana otimaju, niti se plašili direktnog sukoba sa pripadnicima Kfora.
Pred suprugama i komšijama, 16. i 17. juna kidnapovani su penzioneri Marko Vitošević (1938), Sveta Grković (1933), Tika Miljković, Panta Grković (1939) i Peka Pelević (1935). Marko Vitošević, sa još trojicom sunarodnika, otet je 16. juna 1999. juna iz kuće u Orahovcu. Troje svedoka izjavilo je da su ga pripadnici OVK-a odveli u "vatrogasnu stanicu", ispitivali i mučili. Potom su ga prebacili na drugu lokaciju i od tada mu se gubi svaki trag.
Dokumentacija Unmika pokazuje da su svedoci kao kidnapere označili M. U, A. B. i još troje pripadnika OVK-a. Nestanak je odmah prijavljen Kforu, Unmiku i prizrenskom Okružnom javnom tužilaštvu. Ali, u celokupnoj arhivi svih istražnih spisa misija koje su se bavile vladavinom prava na KiM, u slučaju Marka Vitoševića nalazi se samo jedan podatak o konkretnim potezima: tek 2005. pripadnik Kosovske policijske službe je otišao do kuće osumnjičenog A. B. i nije ga našao.
"Zašto si došla bez dozvole?!"
Budimir Bulić (1950), službenik u Centru za socijalni rad u Orahovcu, nestao je u noći između 18 i 19. juna 1999. Prema svedočenju njegove majke Milice, njih dvoje su se tog dana selili iz albanskog u srpski deo grada. Kada su stigli, Budimir se setio da je u stanu zaboravio kesu sa dokumentima. Oko 19 časova se vratio u stan, a nešto kasnije majka ga je pozvala telefonom. Odgovorio je da odmah kreće nazad. Od tada mu se gubi svaki trag.
Majka Milica se sutradan vratila da potraži sina, a u hodniku zgrade zatekla je televizor i druge stvari njihovog pokućstva, vrata stana otvorena, a sve unutra razbacano. Čuvši buku, pozvonila je kod prvog komšije Albanca, koji je živeo i radio u Švajcarskoj. Vrata su joj otvorila četvorica nepoznatih Albanaca, dvojica u uniformama OVK-a i pitali je na srpskom jeziku zašto dolazi bez dozvole. Jedan pripadnik OVK-a krenuo je prema njoj, ali je ona rekla da je došla u pratnji Kfora i pobegla.
Albanci pretili mesecima
Marko Jelić (1968), ekonomista zaposlen u preduzeću Termovent, kindapovan je 20. juna. Iz kuće su ga odvela trojica pripadnica OVK-a na informativni razgovor, nikada se više nije vratio. Dva dana kasnije, iz vikendice u mestu Krajište kod Orahovca, oteti su Gradimir Majmarević (1945) zaposlen u sektoru održavanja u JKP Komunalno i Siniša Vitošević (1959) električar u Elektrodistribuciji.
Oko podne krenuli su crvenim renoom 4, prizrenskih registracija da napoje stoku. Trebalo je da se vrate za 15 minuta. Kad je Gradimirov sin otišao da ih potraži, vrata na vikendici su bila razbijena. Komšija Zoran ispričao je da je dvogledom video kako dvojica Albanaca izvode Gradimira i Sinišu i odvode u zgradu policijske stanice u Orahovcu. Da se nalaze na toj lokaciji, potvrdili su i francuski novinari. Komšija je kao jednog od kidnapera označio Jupu Vebija. Drugi komšija Albanac D. G. je radio u vinogradu i takođe video otmicu.
Uzaludno bekstvo od "Oluje"
U dugoj izbegličkoj koloni bežeći od ratnog vihora u Hrvatskoj u Orahovac su stigli Jovan (75), Nikola (45) nastavnik istorije u školi u Velikoj Hoči, Simo i Blažo Begović, kao i Mihajlo Velimirović. Bili su smešteni u jednoj prostoriji Orvina, gde je bio improvizovani kolektivni centar za izbeglice. Nestali su 16. juna 1999. godine.
Gradimirova ćerka Nataša ispričala je istražiteljima Unmika da su je narednih nekoliko meseci često zvali nepoznati Albanci, raspitivali se o njenom ocu, pretili da će ih ubiti i silovati njenu stariju sestru. Utvrđeno je da su pozivi došli iz zgrade vatrogasne jedinice. Godinu dana kasnije, jedna Albanka joj je rekla da je Gradimir živ i da se nalazi u kampu u Kukešu u Albaniji i da su "on i njegov prijatelj Siniša Vitošević žrtve trgovine ljudskim organima".
Imena Siniše Vitoševića i Gradimira Majmarevića spominju se u izveštaju Haškom tribunalu, gde se navodi da ih je u ilegalnom zatvoru u Tropoji, u Albaniji, video svedok broj 7, krajem jula ili početkom avgusta 1999.
Pakao u Orahovcu nastavio se i mesecima kasnije.
Nemac Stefan spasao Predraga
Osamnaestog juna na oči majke Snežane, kidnapovan je Boban Dedić (1962), knjigovođa u Poljoprivrednom kombinatu Žitopromet u Orahovcu. Boban i Snežana su automobilom krenuli do stana po stvari, ali im se usput auto pokvario. Kada ih je video zaustavljene, prišao im je pripadnik OVK-a i upozorio da se sklone.
Njih dvoje su ušli u jednu napuštenu srpsku kuću, ali za njima je krenula i grupa pripadnika OVK-a. Bobana su sproveli u njihov auto, a majci kazali da će ga vratiti za 15 minuta. Bobanov otac Predrag brzo je saznao da mu je sin odveden u zloglasni bivši vatrogasni dom. Otišao je da pokuša da ga oslobodi, ali kad je ušao, pripadnici OVK-a mu nisu dali da izađe.
Svedoci stari, ili mrtvi
Kada je službenik Kosovske policijse službe tek 2005. godine otišao do kuće osumnjičenog A. B. u Orahovcu, saznao da je da se 2001. iselio u Nemačku. U slučaju nestanka Marka Vitoševića, u istražnim spisima Jedince za istragu ratnih zločina nalaze se imena desetak osumnjičenih, kopije ličnih karata, prijavni obrasci i otisci prstiju. Između ostalog, i obrasci koji je A. B. dostavio srpskim vlastima, 1999. i 2003, sa zahtevom da smu se izda, odnosno obnovi pasoš.
Odluka Savetodavne komisije za ljudska prava Unmika iz 2015. u vezi s ovom slučajem bila je prva informacija koju je Markov sin Zvezdan posle 16 godina dobio o sudbini svog oca. U razgovoru za naš list, on je kazao da je u međuvremenu dvoje svedoka preminulo, a jedan zbog starosti i bolesti ne može da sarađuje.
Videvši da nema ni sina ni supruga, majka je odmah sve prijavila Kforu. Izvesni vojnik Stefan, pripadnik nemačke tenkovske jedinice, istrog trena je otišao do vatrogasnog doma i zahtevao da oslobode Bobana i Predraga. Nemački vojnik je počeo glasno da doziva Predraga, koji je uspeo da se otrgne od pripadnika OVK-a i istrčao u hodnik. Stefan ga je uzeo za ruku i povukao napolje. Na izlazu, kod prijavnice, napala su ih dvojica, silom odvojili Predraga i poveli ka benzinskoj pumpi Jugopetrol. Stefan je seo u tenk, sustigao ih, uvukao Predraga u vozilo i odveo ga u srpsko naselje. Bobanova sudbina do danas nije poznata, a nemačkom vojniku OVK-a više nikad nije dozvolila da uđe u njihov štab.
