Zločini nad Srbima u Metohiji 18 godina bez kazne (3): Otimali stare i nemoćne
Pre međunarodnih snaga Kfora u Orahovac je ušla OVK i odmah počela da pretresa srpske kuće i odvodi ljude.
Od 16. juna do 10. jula nestalo je 40 Srba. Iako su svi u gradu, uključujući i Kfor i Oebs, znali da se zatvor OVK nalazi u bivšoj policijskoj stanici i zgradi bivšeg Vatrogasnog doma, nema podataka da je iko sem jednog nemačkog vojnika išta uradio da pokuša da spase zarobljene Srbe.
Kako ni mesec dana posle ulaska nemačke vojske nije zaustavljena odmazda nad civilima, iz donjeg, albanskog dela grada otimani su starice i starci, penzioneri koji nisu hteli ili sami nisu mogli od kuće.
U danu su nestali bračni par Trajko (69) i Mara (60) Popović i Arsenije Simić (76).
18 godina terora Albanaca nad Srbima:
* Zločini nad Srbima u Metohiji 18 godina bez kazne (1): Pakleni "mir" u Orahovcu
* Zločini nad Srbima u Metohiji 18 godina bez kazne (2): Majke ih više nisu videle
Prvog jula gubi se svaki trag gluvonemom Siniši Kaziću (37). On je otišao kod prijatelja koji je živeo iznad crkve Uspenja Presvete Bogorodice i u 14.00 krenuo kući. Krenuo je po danu, ali od tada ga više nema.
Tri dana kasnije kidnapovan je Ljubiša Grković (44), portir u fabrici plastičnih masa, 18. novembar. Istog dana je nestala i starica Milica Jeftić (80) kada je krenula da obiđe kuću u blizini hotela Orvin u centru grada.
Njeni poznanici su čuli da su je na putu zaustavili pripadnici OVK i odveli. Snežana Krstić (30), gluvonema osoba, poslednji put je viđena 5. jula 1999.
Dok je išao putem Orahovac - Velika Hoča, 12. oktobra nestao je Mlađan Mavrić (36). Njegov brat posvedočio je da je Mlađan u 9.30 iz Velike Hoče otišao u srpski deo Orahovca da kupi stvari za kafić. Kupovinu je završio oko podne i krenuo nazad. Kako prolazi automobilom nazad poslednji ga je video prijatelj Zoran.
Na putu do kuće, 27. decembra, otet je Lukić Radivoje (1969). Njegov brat Radiša, ispričao je da je u 19.30 časova otišao u posetu prijatelju Mišku. Kod njega se zadržao do 21 čas i krenuo kući.
Od tada mu se gubi svaki trag. Dok je prolazio ulicom u kojoj živi, 19. februara 2000, nestao je Milorad Rašić (1957), radnik preduzeća Termovent.
Bio je u poseti kod prijatelja Save i krenuo u 13.00 na bilijar u klub koji se nalazio 100 metara od albanskog dela grada. Zadržao se kratko, jer je kroz prozor video prijatelja Albanca Z. Bajrama s kojim je godinama radio u Termoventu.
Izašao je iz bilijar kluba i pozdravio se sa Bajramom. Prijatelj Albanac ga je pozvao na kafu. Milorad se više nije vratio kući.
Trifun Velikić (1926) je 28. jula otišao u svoj vinograd. Njegov sin kaže da je otac taj dan, baš kao i svaki, izveo koze na pašu kod rezervoara u vinogradu i da bi tu obično ostajao do 19.30 časova. Kada se Trifun nije vratio sin je obavestio Kfor i sa njihovom patrolom krenuo da ga traži. Sutradan je pronašao Trifunovu papuču u blizini kuće M. Hasana. Kada ga je upitao da li nešto zna o Trifunovom nestanku, on je zaplakao i zaklinjao se da ne zna.
Stojanović Stojan i njegova supruga Brankica, Srbi iz sela Nakarada, u opštini Kosovo Polje, nestali su 16. avgusta 1999. godine na putu ka Orahovcu, gde su krenuli na sahranu rođaka.
Unmik nije učinio ništa
Istraga u vezi sa nestankom Ljubiše Grkovića samo je jedan u nizu primera da Unmik nije učinio ništa da sprovede efikasne istrage o nasilju nad Srbima. Iako je on nestao 1999. tek 2001. je otvoren dosije, da bi 2005. Unmik napisao preporuku da bi slučaj trebalo da ostane otvoren. Dve godine kasnije, posle revizije, istražitelj koji je pregledao slučaj preporučio je eventualno zatvaranje slučaja usled nedostatka dokaza. Euleksova Jedinica za istragu ratnih zločina, 2011. zaključuje: "Pošto se nalazi van vremenskog okvira ratnih zločina, predmet je u maju 2011. godine predat Okružnom javnom tužilaštvu u Prizrenu."
Neuspešan odlazak u Crnu Goru
U pokušaju da pobegnu od svakodnevnog dubokog straha i zarobljenosti u kojoj su se našli, petorica meštana Orhovca pokušala su da pobegnu u Crnu Goru, ne sluteći da te noći beži u smrt.
Staniša Milenković (46), direktor Komunalnog preduzeća u Orahovcu, Budimir Baljošević (55), direktor dečjeg vrtića u Orahovcu, Goran Stolić (1974), zaposlen u kombinatu Orvin, Negovan Dedić (33), sekretar Auto-moto društva u Orahovcu i Zvezdan Mojsić (27), sin bivšeg istražnog sudije Ilije Mojsića oteti su 29. oktobra 1999. u Đakovici, kada su nameravali da sa tada "oslobođenog" Kosova pobegnu u Crnu Goru.
Njihove porodice kažu da su platili da Rom Agron Avdulji organizuje odlazak iz obručom opkoljenog Orahovca.
Sat vremena pre ponoći krenuli su iz srpskog dela. Avdulji ih je u Negovanovoj jugo floridi prevezao u Đakovicu, gde su svratili kod Avduljijevog rođaka Bujara. Odatle je trebalo da nastave put ka Crnoj Gori.
Kada su stigli, Avdulji je ušao u kuću, a njih petoricu ostavio u kolima. Kroz par trenutaka čuo je buku, vrištanje i pozive upomoć, ali se plašio da izađe i vidi šta se dešava. On ne zna ko ih je oteo.
Rodbini je, međutim, rečeno da ih je zarobio lokalni komandant OVK Hekuran Hoda u zgradi Kosovskog zaštitnog korpusa i da su kasnije prebačeni u naselje Piskote u Đakovici.
Unmik je krajem novembra pokrenuo istragu, ali kao i u skoro svim slučajevima nasilja nad Srbima, bez rezultata.
Zvezdanov otac Ilija pokušao je da s Hodom stupi u kontakt preko njegovog brata koji je bio u zatvoru u Nišu. Napisao mu je pismo, ali nije uspeo da oslobodi svog sina ili sazna istinu o njemu.
Hekuran Hoda je bratu koji je bio u zatvoru odgovorio da sa otmicom nema nikakve veze, posle tog odgovora zaposleni u Oebsovoj kancelariji u Đakovici tražili su od Fonda za humanitarno pravo i tadašnje direktorke Fonda Nataše Kandić da povuče informaciju da je Hekuran Hoda povezan s ovim slučajem.
Fond za humanitarno pravo je taj potez ocenio kao pritisak.
