Reporteri "Vesti" ponovo u Negotinskoj Krajini (3): Od otpada do miliona
Priča o zagađivanju životne sredine u Negotinskoj Krajini je i priča o piritnoj izgoretini koja je tu deponovana od kada je IHP Prahovo počeo da radi dalekih sedamdesetih godina prošlog veka.
Taj problem je nestao onog trenutka kada je Stanko Popović, vlasnik Kompanije Elixir Group
sve zalihe prodao kineskim čeličanama.
Popović za "Vesti" detaljno objašnjava zašto je najpre kupio otpad koji niko nije hteo, a zatim i kako je od takvog, gotovo "samoubilačkog poteza", napravio posao veka i zaradio milione.
Negde 2007. godine, na čuđenje svih kupujete otpad IHP Prahova - piritnu izgoretinu.
Ispostavilo se da je to bio odličan poslovni potez?
- Slažemo se.
Da li je u tom trenutku piritna izgoretina prema važećim zakonima Srbije bila u rangu opasnog otpada koji nije smeo ni da se prenosi, ali ni izvozi?
- Piritna izgoretina je u tom trenutku bila u rangu opasnog materijala koji nije smeo da se izvozi ili premešta.
I ipak ste je kupili?
- Priča je malo složenija, zahteva detaljniji odgovor. Najpre, piritnu izgoretinu smo kupili u situaciji kada nam je IHP Prahovo dugovao neki novac, a "smešio" im se stečaj. Imali smo izbor da ili ostanemo bez svojih para ili kupimo bilo šta, a IHP je u više navrata pre toga bezuspešno pokušavao tu izgoretinu da proda na tenderima. Ali, niko nije želeo da kupi taj otpad. Mi smo razmišljali na sledeći način: "Ili ćemo uzeti ovo, ili će nam propasti novac koji nam duguju." Razmišljao sam: "Neka narednih godina prodajem ovaj materijal cementarama, pa ću izvući novac." Javnost možda ne zna, ali IHP je decenijama unazad domaćim cementarama prodavao izvesne količine piritne izgoretine po ceni od jednog evra za tonu. Ali, reč je o malim količinama, 10.000 ili 15.000 tona godišnje. Ta količina nije ništa u situaciji kada imate deponiju sa dva do tri miliona tona izgoretine.
Onda je cena gvožđa na svetskom tržištu naglo skočila?
- Ne, onda je, mislim 2008. u Negotin stigao neki Indijac i ponudio da otkupi sve zalihe za tri-pet evra po toni. Naravno, to me je zainteresovalo, pa sam počeo da se raspitujem zbog čega bi neko iz Indije platio pet evra po toni za neki otpad, za koji bi morao dodatno da izdvoji još 50 dolara da bi ga dopremio do te zemlje.
Pročitajte još:
* Reporteri "Vesti" ponovo u Negotinskoj krajini (1): Znali smo šta kupujemo u Prahovu
* Reporteri "Vesti" ponovo u Negotinskoj krajini (2): Rešili smo Negotin piritne izgoretine
Poslali smo uzorke u Kinu i dobili odgovor da piritna izgoretina kojom raspolažemo u svom sastavu ima 55 odsto gvožđa, 1,3 grama zlata, četiri kilograma bakra i još neke druge metale. Angažovao sam stručnjake na čelu sa prof. dr Sinišom Miloševićem, direktorom Instituta za tehnologiju nuklearnih i drugih mineralnih sirovina i posle dve godine oni su načinili i preveli kompletnu dokumentaciju za program End of vejst. Mi smo bili prvi u Srbiji koji su to uradili.
I u tom trenutku je skočila cena gvožđa?
- Ne, ni tada. Nekoliko godina se ništa nije dešavalo, jer se cena čelika u svetu nije menjala unazad više od pola veka. Tek 2010. cena je sa 20 dolara skočila na 100 i više.
Sporno je što ste Vi prvo kupili piritnu izgoretinu, a tek zatim je Vlada Srbije donela Uredbu po kojoj je ovaj opasni materijal "preimenovan", pa je mogao i da sa izvozi. Ili ste imali odličan poslovan njuh ili "dojavu"?
- Pitam vas, a šta bi se dogodilo da cena čelika nije skočila? Da li bi se neko interesovao što piritna izgoretina stoji na istom mestu gde ležala 50 godina.
Neisplativa prerada
Zar nije bilo logičnije i isplativije da piritnu izgoretinu sami pretvorite u gvožđe?
- Tako je. To nam je i bila prvobitna ideja. Raspitali smo se ko se sve bavi proizvodnjom takvih postrojenja i ponosno otišli na sastanak jer imamo "čak tri miliona tona" tog otpada. Objasnili su nam da je isplativo kupovati tu tehnologiju samo u slučaju da raspolažemo sa 30 i više miliona tona piritne izgoretine. Rekli su nam da tehnologija za preradu košta oko 200 miliona evra, ali da je isplativa samo ako na lageru imamo 20 ili 30 miliona tona. Zato smo odlučili da je isplativije da zalihe prodamo.
Zakonit posao
Kada nešto kupite za evro, a prodate za 100, taj posao mora da izazove znatiželju?
- Jasno mi je to. Ali, za informaciju svih znatiželjnih, izvoz piritne izgoretine je istraživala i naša policija. I njima je bilo čudno kako to da neko nešto kupi za male pare, a proda za velike. Istraživali su i ništa nisu mogli da nađu jer ničega sumnjivog ili nezakonitog u tom poslu nema.
A Uredba Vlade Srbije?
- Ma, ta Uredba je zapravo doneta, mislim, tek prošle godine. Piritnu izgoretinu smo uspeli da izvezemo na osnovu pravnog stajališta - preporuke EU, da je moguće raditi po evropskim propisima i pored toga što oni još faktički nisu doneti u zemlji kandidatu, konkretno, u Srbiji. Taj pravni okvir nam je objasnila konsultant koju smo angažovali i ona nam je i omogućila da pribavimo sve potrebne papire i dozvole EU oko izvoza.
Želite da nas uverite da ste u tom poslu imali sreće?
- Šta da cena gvožđa nije drastično skočila? Ja bih i dalje bio "ponosan vlasnik" piritne izgoretine s kojom ne bih znao šta ću. Morate znati da čim u svetu padne cena rude gvožđa, naglo prestaje interes za kupovinom piritne izgoretine, kao alternativnog načina dolaska do rude gvožđa. Evo, u Rumuniji je osam miliona tona piritne izgoretine koju niko neće. U Španiji, Maroku je isto. Piritnu izgoretinu u ovom trenutku ne možeš nikome čak ni da pokloniš. Mi smo od poslednje ture, zbog naglog pada cene čelika, izgubili milione i milione evra, da bi je na kraju prodali Kinezima ispod svake cene, samo da se ne stvaraju novi gubici.
