Srbija posle Bregzita (12): Malo napred, pa nazad
Postbregzitski trijumvirat EU - Merkelova, Renci i Oland - mora da pronađe zajedničku formulu za funkcionisanje EU i sprovođenje odluka na evropskom nivou koje će omogućiti svima da ostvare što bolje izborne, to jest referendumske rezultate.
Renci će krajem godine imati veoma važan referendum povodom ustavnih reformi koje bi trebalo da obezbede Italiji moderne instrumente u procesu donošenja odluka zakonodavne i izvršne vlasti. Francuska sledećeg proleća bira novog predsednika, a Nemačka novi Bundestag i posledično novog kancelara.
Sloga i nesloga
Srbija posle Bregzita:
1. Još sporije u EU
2. Ishod sve zabrinuo
4. Pakt jobova i Little England
Trojki neće biti nimalo lako, s obzirom na različite potrebe i viđenja kako da se izađe iz postojeće krize koja penalizuje Italiju i Francusku. Za razliku od ekonomske i finansijske politike gde se tri prestonice ne slažu, dogovor oko pitanja migracija, bezbednosti i odbrane je nadohvat ruke i mogao bi da ima željene efekte u glasačkim kutijama na predstojećim izbornim i referendumskim izjašnjavanjima.
Nemačka kancelarka želi da izbegne da izbori za Bundestag u jesen 2017. godine budu pretvoreni u pseudoreferendum o EU, jer od toga imaju koristi samo evroskeptici i stranke koje zagovaraju antievropsku politiku.
Paralelno, svesna je da u postojećoj političkoj situaciji nije moguće praviti revolucionarne poteze, kao kad bi se opredelila za politiku odmazde prema Velikoj Britaniji.
Dve mini Evrope
Na stolu tzv. diplomatskih šerpasa, eksperata u sedištu EU koji pripremaju sporazume i glancaju kompromise, ponovo je u modi stara ideja bivšeg predsednika Evropske komisije Žaka Delora o "Evropi u koncentričnim krugovima".
Delorova ideja ide ruku pod ruku sa idejom Berlina o Evropi na dva koloseka i u dve različite brzine. Nije isključeno da se u relativno kratkom periodu stvore dve mini Evrope, ili više, sa različitim nivoima integracija, ali objedinjene u zajedničko tržište.
Svi politički akteri ponavljaju uobičajeni refren - da je neophodno reformisati EU, ali vrlo malo njih zna šta bi konkretno trebalo uraditi, dok oni koji imaju jasne ideje nemaju političku snagu ili volju da ih realizuju.
Još pogubnije za EU su različite, čak dijametralno suprotne vizije o tome kako bi Unija trebalo da izgleda. U tom smislu formiranje trijumvirata Merkel-Oland-Renci moglo bi da otvori perspektivu - da se izbegnu kontradiktorne i rivalske struje unutar EU u dubokoj krizi u kakvoj je upravo sada.
Srpska noga u vratima EU
Iako se očekivalo da će Bregzit usporiti, ako ne i sasvim zaustaviti evropske integracije Srbije, proces je dobio iznenadan vetar u leđa nakon samita država Zapadnog Balkana u Parizu:
I zvanično potvrđeno da će Srbija 19. jula otvoriti dva najvažnija poglavlja pristupnih pregovora sa EU - 23 i 24 - i tako napraviti mali, ali važan korak ka članstvu.
Otvaranje ovih "superpoglavlja", od kojih zavisi ceo pregovarački proces, dosad je kočila Hrvatska, a odnedavno i Velika Britanija.
Dok je s Britanijom reč bila o privremenom tehničkom problemu, u vezi s Bregzitom, Hrvatska je uporno tražila da Srbija prvo odustane od gonjenja hrvatskih građana za ratne zločine devedesetih i omogući predstavnicima hrvatske manjine zastupljenost u Narodnoj skupštini.
Strah od debakla
I partneri Merkelove - u Italiji i Francuskoj, kao i u drugim državama članicama koje bi mogle da čine "tvrdi orah" EU - moraju da misle na predstojeće susrete s biračima i ne mogu da rizikuju da dožive debakl na izborima ili referendumima.
Otuda uzdržanost Merkelove. Ispaljivanje teških reči bez pokrića i velika obećanja mogu samo da se vrate kao negativni bumerang.
Istina se ne zna
Još se ne zna kako je Hrvatska preko noći promenila stav. Biće da je neki neformalni dogovor postignut, ali o tome ćemo istinu čuti tek kad se poglavlja otvore. A kad se otvore, biće to tek početak mukotrpnog procesa tokom koga će Hrvatska, ali ne samo ona, izlaziti sa novim bilateralnim zahtevima.
Pored toga, urediti stanje u pravosuđu i policiji sizofovski je posao, a Srbija se akcionim planom obavezala i da do kraja 2017. promeni Ustav, što zahteva dvotrećinsku većinu u Skupštini i referendum.
Važno je, međutim, da je proces nakon višemesečne blokade konačno krenuo. Ispalo je na kraju da je od Bregzita bilo neke vajde za Zapadni Balkan, makar na kratak rok.
Pariski samit ukazao se kao idealna prilika da EU makar donekle povrati poljuljani kredibilitet, te je stoga učinjen dodatni napor da se pokaže da region nije zaboravljen, pa je postignut i dogovor o novim evropskim investicijama u infrastrukturne projekte i intenziviranje regionalne saradnje.
Britanija u rakursu Nemačke
Merkelova ima nekoliko razloga da bude vrlo oprezna, pa čak i blaga prema Velikoj Britaniji.
Prvi je trgovinsko-ekonomski - nijedna evropska zemlja nema tako veliku razmenu sa Ostrvom kao Nemačka, blizu šezdeset milijardi evra.
Drugi je taktički, Velika Britanija ostaje tu gde jeste, važan je partner u NATO-u i, ne treba smetnuti s uma, stalna je članica Saveta bezbednosti UN.
Treći je istorijsko-pragmatični, London je znatno doprineo u dva svetska rata da se stvore uslovi za današnju EU i Nemačka ne želi da pruži nijedan argument koji bi mogao da bude tumačen kao neka vrsta njene osvete.
Moguć novi zastoj
Na duži rok, međutim, Bregzit svakako ne ide u prilog procesu proširenja, makar samo zbog toga što će preusmeriti energiju i sredstva od tog procesa ka otklanjanju posledica rezultata britanskog referenduma.
A sem toga, kao što se ispravno zapitao briselski analitičar Tobi Vogel: - Zar je stvarno bilo neophodno sazivati dvodnevni samit radi stvari o kojima je nekoliko odraslih osoba moglo da se dogovori za petnaest minuta?
