Šta dijaspora može da očekuje od izbora u Srbiji: Svaka vlast vara rasejanje
Dijaspora na razne načine pomaže Srbiju, ali često ne i onako kako bi želela. Oni koji bi da ulažu nailaze na milion, pre svega administrativnih prepreka, oni koji bi da se zaposle suočavaju se sa problemom nostrifikacije diploma, a svi zajedno po povratku u maticu moraju iznova da dokazuju svoje znanje i veštine. Povrh toga, kampanja za parlamentarne izbore u kojima se nijedna stranka ne obraća dijaspori, formalizovala je ono što se zapravo već dugo zna - za Srbe u rasejanju, matica nema ni plan ni program.
Sagovornici našeg Okruglog stola nisu optimisti da će se odnos matice i dijaspore popraviti. Živojin Trifunović, privrednik iz Beča, smatra da će i nove vlasti nastaviti sa "mazanjem meda oko usta", prepuštajući bavljenje dijasporom onima koji sa tom temom nemaju nikakve veze. Humanista iz Kanade Mihajlo Zdravković dodaje da mnoga loša iskustva i odvraćaju Srbe u inostranstvu od kontakta sa maticom. Profesor dr Jovan Filipović, povratnik iz SAD, ističe da su stvari sistemski postavljene da je dijaspora trinaesto prase svakoj vlasti u Beogradu, dok političar Aleksandar Čotrić preporučuje da bi premijer trebalo da ima savetnika za dijasporu i da se češće sastaje sa njenim predstavnicima.
Hrvatska kao primer
Zbog čega dijaspore nema u kampanjama? Da li je to znak da ona matici ne treba ili joj je potreban samo njen novac?
ČOTRIĆ: Izbori u Rumuniji i Hrvatskoj su naročito pokazali koliko je glas dijaspore važan. Ali, kod nas je obrnut proces. Razlozi za to potiču od lošeg izbornog zakona, koji ne predviđa glasanje putem pisma, elektronski ili u srpskim klubovima. Za političare su najvažniji glasovi i novac i kada se na razočaranje mnogih političara u Srbiji pokazalo da u dijaspori ne glasa puno ljudi, tada su svi počeli od nje da se hlade. Na poslednjim izborima u dijaspori je glasalo manje ljudi nego u jednom prosečnom šumadijskom selu.
TRIFUNOVIĆ: To bi trebalo pitati lokalne političare i lokalnu vlast. Dijaspora šalje novac i taj novac je potreban Srbiji, ali nas niko ništa ne pita. A tamo gde živimo, naša deca u školi nemaju srpski, pa kada napune 18 godina i odu u ambasadu, tamo vam kažu: "Ako ste državljanin Srbije, morate da znate ćirilicu". I tu već kreću tenzije. Naša deca nemaju u školi ni časove pravoslavlja u školi kao druga deca, već moraju da idu posle škole na tu nastavu. Dakle, prepušteno je roditeljima da uče decu o Srbiji i njenoj tradiciji.
FILIPOVIĆ: Čini mi se da postoji konsenzus među svim strankama u Srbiji da ne čačkaju tamo gde je nepoznato, a to je dijaspora, jer ne mogu da utiču na nju. U zemlji možete kampanjom i medijima da utičete na birače, da ih oblikujete, ali ne i na dijasporu. I zašto bi to dirali, kada nekoliko milijardi evra ionako stiže svake godine. A za glasove ne znaju kome bi otišli.
ZDRAVKOVIĆ: Slažem se sa gospodinom Filipovićem da su političari nezainteresovani za dijasporu jer ne mogu da je kontrolišu. Došao sam u Srbiju da bih glasao, jer kada sam krenuo iz Toronta 26. marta, još se nije znalo da li će tu biti glasačko mesto. Ambasada je kasnije obavestila internetom, ali mnogi stariji ljudi ne znaju da barataju kompjuterom. Srbija za nas ne radi mnogo, dok Hrvatska glavne glasove i novac za stranke sakupi u Kanadi.
Bezakonje odbija investitore
U Srbiji povlastice dobijaju stranci da bi gradili i ulagali. Imaju li takav tretman i Srbi iz inostranstva?
TRIFUNOVIĆ: Subvencije su samo za strance. Sa ulaganjem je problem u celoj Srbiji i kreće od koraka kada želite da uložite. Onda treba da nađete nekog u Srbiji ko ima kontakte, ko može da vam pomogne, i tu već kreće "sitno vaćarenje" investitora. Te za put, avionske karte, ručkove toj osobi date 5.000 evra, a on ništa nije uradio. Ako dođe do opštine, sramota me i da pričam šta se sve dešava, od sitnih korumpiranih inspektora do predsednika opštine koji ih ucenjuju. Dok se sa tim ne izborimo, nećemo imati investicija. Svaki investitor želi da ima pristup pravim informacijama, trebalo bi da postoji neka zvanična kancelarija koja treba da ga uputi dalje na pravi način.
ZDRAVKOVIĆ: Svojevremeno sam učestvovao u razgovorima oko osnivanja kanadske firme za direktan avionski transport od Kanade do Beograda, jer bi te usluge koristili, osim Srba, i Česi, Mađari, Rumuni, Bugari, Grci... oko 70 miliona ljudi i ništa od toga nije bilo. Pošto planiram da se vratim u Srbiju, kupio sam stan u starom Košutnjaku, a sada nema ni stana, ni para. Imam pravosnažno rešenje suda o vraćanju novca, koje je u stvari mrtvo slovo na papiru. Moj poznanik iz Kanade, vrlo uspešan u tekstilnoj industriji, uložio je u Pirotu, ali je propao, jer ovde vlada bezakonje. Zakoni nisu dobri, a i oni koji postoje se ne sprovode. To odbija svaku ozbiljnu investiciju.
ČOTRIĆ: Naši ljudi kroz doznake u Srbiju godišnje pošalju tri milijarde evra, a taj iznos je, verovatno, i veći, a ukupan iznos stranih investicija u prošloj godini je bio znatno manji - milijardu i 800 miliona evra. Novac šalju uglavnom rodbini. Naravno da bi bilo bolje da se ta sredstva plasiraju u otvaranje radnih mesta, ali još ne postoji ni politička ni ekonomska stabilnost u Srbiji, nema zakonskih garancija, a naše pravosuđe je neefikasno. Mnogo je i negativnih primera koji odvraćaju Srbe iz dijaspore od pomisli na ulaganje, kao što je primer investiranja Milana Panića u Galeniku ili pokušaj Srbe Ilića sa Putnikom. Ovde su izbori svake dve godine, u ministarstvima i agencijama se kompletno menjaju garniture i čovek ne zna s kim da se dogovora. Postoji i potcenjivački odnos u pojedinim ministarstvima prema ljudima iz dijaspore, traženje mita i reketa...
FILIPOVIĆ: Novac koji stiže iz dijaspore čuva socijalni mir u Srbiji. Za nas su najbolja manja ulaganja koja idu tačno tamo gde treba. Na primer, kao što je u jednom selu kod Vranja povratnik iz Austrije posao, koji je radio tamo, doneo u svoj rodni kraj. Zaposlio je 15 ljudi koji su jako zadovoljni, a selo se nalazi na administrativnoj liniji prema Kosovu, gde je tom investicijom zadržao sve te porodice. I upravo te manje investicije su suština. Takav dijasporski kapital ima popust na nostalgiju i ide u svoja rodna mesta.
Svi traže mito
Kako okruženje reaguje na Srbe koji odluče da se vrate u svoje sredine i da nešto urade?
FILIPOVIĆ: Moje iskustvo je da će sve zavisiti od toga kako se sami postavite. Morate biti spremni da gradite odnose sa ljudima. Iako sam doktorirao na jednom od najvećih univerziteta u Americi, kada sam došao u Srbiju, tri godine sam putovao svaki dan iz Beograda u Smederevo, jer sam radio u Železari. Treba malo volje i sa jedne i sa druge strane. Svoji smo i greh je da se pravi razdor.
TRIFUNOVIĆ: Dva puta kada su u Žagubicu došli investitori, oba pokušaja su se neslavno završila. Kada sam pre tri godine doveo investitora iz Al kabi grupe iz Katara, koga je interesovala kupovina hrane, predsednik opštine im je rekao da me zaobiđu i da dođu da se dogovore. Investitor se više nije vratio. Kada je firma koja se bavi eksploatacijom kalcita želela da otvori 50 radnih mesta, iz opštine su tražili mito uz uslov da se dogovore ko će biti zaposlen. A kod nas ništa osim par prodavnica ne radi, a izbori se prave da bi se ljudi zaposlili u opštini. Zato naši dobri i školovani ljudi odlaze u inostranstvo i tamo kada ih Nemac vidi, tapše rukama, jer dobije školovanog čoveka u koga nije uložio ni cent.
ZDRAVKOVIĆ: Ako odmah kažete da dolazite iz Kanade ili Austrije, sve usluge vas koštaju bar 50 odsto više. Istinite su priče o traženju mita. A na Zapadu vas otvaranje firme košta 90 dolara.
ČOTRIĆ: Čuo sam od naših ljudi za takve nepristojne ponude predstavnika lokalne samouprave pre svega, a u vreme kada sam bio u Ministarstvu dijaspore, tadašnji ministar privrede je na svaki pomen dijaspore govorio da ga to apsolutno ne interesuje. Zato niko od Srba koji žive u inostranstvu nije uložio u Srbiju. Branko Tupanjac iz Čikaga se interesovao, pa je digao ruke, a Ratko Milićević iz Kanbere, kada smo ga pozvali, samo se nasmejao. Milan Mandarić iz Engleske je kupio fudbalski klub Olimpija u Ljubljani, a nije mu palo na pamet da to uradi u Srbiji. Sve upravo zbog nerešenih odnosa i nestabilne situacije.
Starlete važnije od patriota
Imate li utisak da se u dijaspori, kao i u matici, previše eksponiraju demagozi i ljudi željni medijske pažnje, nego oni koji zaista vrede i cenjeni su u zemljama domaćinima?
ZDRAVKOVIĆ: Angažuju se oni željni eksponiranja, dok oni stručni se ne pozivaju na konsultacije ili razgovor. Za razliku od Kanade, ovde je političar zanimanje. I kada ih skinu sa vlasti, oni pređu u drugu stranku, i opet su na funkcijama.
ČOTRIĆ: Paradoks je da imamo 2.500 naših organizacija u dijaspori koje okupljaju samo oko tri odsto Srba. Čak se i oko Srpske pravoslavne crkve ne okuplja više od 10 odsto naših ljudi. U ovo informatičko vreme povezivanje nije problem, ali je bitno i da od tih brojnih organizacija napravimo nekoliko reprezentativnih, značajnih i uticajnih, da to budu nacionalni saveti. U Nemačkoj je, recimo, 800.000 naših građana, ali su oni praktično nevidljivi u nemačkom društvu, dok Turci imaju i ministra u saveznoj vladi. U pokrajinskoj skupštini u Beču smo tek sada prvi put dobili predstavnika Nemanju Damnjanovića i to na listi Slobodarske partije Hajnca Kristijana Štrahea. I država mora da pomogne, da u našim diplomatskim predstavništima imamo ljude zadužene za kontakt i rad sa dijasporom koji će im pomoći i savetima i kontaktima.
FILIPOVIĆ: Situacija je ista i u zemlji i u dijaspori. Nisam za to da se u Srbiji osnivaju dijasporska udruženja, ali ako nema impulsa odavde, onda rasejanje nema oko čega da se okupi. Danas je odnos prema Srbima u inostranstvu: "Samo idi, ne vraćaj se i šalji novac".
TRIFUNOVIĆ: Matica ne zna ni koliko građana ima u inostranstvu. U Beču Austrijanci kažu da nas ima oko 180.000, a verujem da nas ima više od 300.000. I oni smanjuju te brojeve da se ne bismo nešto digli, da ne bismo tražili neka prava. Verujem da nas ukupno ima i više nego u Srbiji. Ima i dosta ljudi koji imaju strane pasoše, ali oni su patriote u srcu i duši. A kada dođemo ovde, naše komšije nas gledaju ispod oka, jer smo došli sa novim autom a oni nemaju ni za šećer i brašno. A sve zato što su u Srbiji glavna tema starlete i političari, kao da ništa sem toga ne postoji.
Narodu ispiraju mozak
Neki smatraju da dijaspora ne bi smela da odlučuje o pitanjima zemlje u kojoj ne živi?
TRIFUNOVIĆ: I te kako bi trebalo. Jer političari u opštinama ispiraju mozak narodu. Neki su čak uspeli da zadrže lokalne televizije kako bi manipulisali narodom, pa umesto da ih upute u neke nove tehnologije za obradu zemljišta, da nešto nauče, oni im i dalje govore: "Pazi kad ideš iz Žagubice za Petrovac, možda čekaju još Nemci, će te ubiju!". Živa istina!
FILIPOVIĆ: Smatram da svakako treba da učestvuje u političkom životu, a o modelima bi trebalo da razgovaramo.
ČOTRIĆ: Obaveza države je izmena zakona, kako bismo u Skupštini Srbije mogli da imamo autentične predstavnike dijaspore. U svetu se sve više posvećuje pažnja rasejanju, nedavno je Svetskom kongresu Rusa u dijaspori prisustvovao i Vladimir Putin, ali kod nas je obrnut trend. Zato model koji imamo pogoduje samo izbornom turizmu, da predstavnici nekih stranaka odu kao posmatrači izbora u Sidnej ili Kanberu, gde na 100 glasača dođe 50 posmatrača, a sve to plaća budžet Srbije.
ZDRAVKOVIĆ: Oni koji nisu izgubili kontakt sa maticom treba da glasaju i odlučuju. U Kanadi, i Italijani, i Grci, pa i Francuzi su jako organizovani i glasaju, ali sve polazi od matice koja ih u tome podstiče.
