Da li je Srbiji potrebna Alijansa: Do kapije NATO, ni korak dalje!
Većina građana Srbije je protiv članstva u NATO-u, a 17 godina nakon bombardovanja SRJ, istraživanja pokazuju da je sve više onih koji smatraju u Alijansi nije budućnost naše države. Ratifikovanje Sporazuma sa NATO-om u Skupštini Srbije izazvalo je razne reakcije. Namera nam je da pokušamo da objasnimo kakav je to dokument, da li je on uvod u članstvo, da podsetimo na zvanično neutralan status Srbije i pitamo da li je moguće održati ga u današnjem svetu, kao i kakve bi bile posledice odustajanja od takvog statusa. Ljubodrag Stojadinović, komentator lista "Poltika" i nekadašnji pukovnik JNA, veruje da Srbija nikada ni neće postati članica NATO-a, ali ni EU, Igor Ivanović, član Predsedništva Demokratske stranke Srbije, ističe da je vojna neutralnost održiva uz pomoć Rusije, dok je na okruglom stolu "Vesti", Katarina Đokić, istraživač Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, podvukla da se odluke koje imaju veze sa vojnim savezništvom donose nedovoljno transparentno.
NEPRECIZAN SPORAZUM
Kakav je to dokument ratifikovan u Skupštini Srbije? Da je on uvod u članstvo Srbije i kakva je razlika između NATO partnerstva i članstva?
STOJADINOVIĆ: Sporazum ratifikovan u Skupštini Srbije nije nova stvar, a to je poslednji korak pred moguće učlanjenje u NATO, u koji nas niko nije ni zvao. Postoji nedoumica oko pitanja savezništva - da li se prikloniti onima koji su nam oduzeli deo teritorije ili onima koji nam ne mogu pomoći da tu teritoriju vratimo? Konačno, velika je razlika između partnerstva i članstva. Država koja je deo Partnerstva za mir može da bira da li želi da učestvuje u nekom od 30-ak programa u okviru Alijanse, dok članstvo označava participaciju sopstvene neutralnosti, obaveznu standardizaciju odbrane i školstva, "kišobran NATO-a" ukoliko je država u opasnosti, ali i učešće u operacijama NATO-a. Za Srbiju to znači i definitivan izbor saveznika.
IVANOVIĆ: Sporazum o Partnerstvu za mir Srbije i NATO-a je potpisan 2006, a svi ostali nakon toga: SOFA - koji reguliše odnose Vojske Srbije i Alijanse, IPAP - koji predstavlja akcioni plan partnerstva sa NATO-om, uključujući novi NSPO s Organizacijom za podršku i nabavku, korak su ka učlanjenju. Poslednji sporazum je pretočen u zakon, donet na fantomskoj sednici Vlade, bez ikakve javne rasprave. Taj neprecizan dokument između ostalog kaže i da će NATO snagama biti odobren pristup državnim i privatnim objektima ako srpski ministar odbrane, a sa ministrima u tom resoru se godinama unazad nismo usrećili, to odobri. Demokratska stranka Srbije i Dveri nisu protiv NATO-a, već protiv članstva Srbije. Naša vodilja je: do kapije, ni korak dalje.
ĐOKIĆ: Taj sporazum je nezasluženo dobio na velikom značaju, jer je reč je o dokumentu potpisanom sa Organizacijom za podršku i nabavku, koja ima Agenciju, a koja organizuje saradnju za različite logističke poslove, uključujući i strategijski transport. Na primer, Ministarstvo odbrane Srbije je često spominjalo problem prevoza srpskih vojnika u mirovne misije, jer poslednji model aviona koji država ima je antonov 26 proizveden 1984. godine, u koji staje najviše 40 vojnika. Ovim sporazumom Srbija se nije obavezala ni na šta i piše da može da odustane od saradnje. Sporazum otvara mogućnost za korišćenje NATO fondova za sprovođenje delaboracije, odnosno odstranjivanje baruta tako da municija ne bude više ubojita, u Tehničko-remontnom zavodu Kragujevac. Kada se sve sagleda, ulazi se u ekonomiju odbrane. Budžet Ministarstva je 55 milijardi dinara, što je prilično skromno, a kao svoje ciljeve češće definiše održavanje nego unapređivanje odbrambenih sposobnosti. Zato se međunarodna saradnja nameće kao neizbežno rešenje, a problem je što se to ne radi dovoljno transparentno.
POLITIČKI AVANTURIZAM
Istraživanja pokazuju da se sve više građana Srbije protivi učlanjenju u NATO. Kako na približavanje Srbije i Alijanse gleda Rusija, a kako građani naše države?
ĐOKIĆ: U Srbiji postoji trend protivljenja ulasku u NATO. Pre nekoliko godina bio je oko 60 odsto, a prošle godine prema rezultatima CeSID-a, 73 procenata se izjasnilo protiv toga. Dakle, blizu tri četvrtine građana je protiv ulaska Srbije u NATO.
STOJADINOVIĆ: Da bi opstala, država se ne može voditi samo emocijama, koje proizilaze i iz političke konfuzije. Te 1999. godine, u delu političke i vojne elite postojalo je uverenje da je NATO atrofirani džin, pa ako nas napadne Rusija će nas braniti. I zbog političke nepismenosti, diletantizma i opasnog avanturizma ljudi na vlasti ušlo se u rat. Tada je sadašnji premijer, kao ministar informisanja, zabranjivao da slušamo Glas Amerike, sprovodio gotovo gebelsovsku cenzuru i bio glasnogovornik antinatovskog lobija. Pa sada, posle njegovog "salto mortalea", veliki deo članstva SNS koji ga pretvara u božanstvo i gradi postament za njegov kult, istovremeno je više okrenut Rusiji.
IVANOVIĆ: Osim emotivno-psiholoških razloga kod nas, ugled Alijanse pada i u svetu. Gde god je intervenisala i promenila režim, države su sve gore. Dok je trajala intervencija u Siriji, Islamska država je povećala ljudstvo, teritoriju i krađu nafte. Nakon ruske intervenicije se dovodi u red. U Turskoj, koja je glavni saveznik NATO-a, sin predsednika Redžepa Erdogana učestvuje u švercu nafte sa ID. U doba interneta te stvari su svima jasne.
TREBA ČUTI GLAS NARODA
Crna Gora je takođe bombardovana. Pa ipak je to prva država u kojoj građani nisu referendumom odlučivali o ulasku u NATO. Da li je takav scenario moguć u Srbiji?
IVANOVIĆ: Tehnički jeste, ali nije dobar po Srbiju.
STOJADINOVIĆ: Pravna regulativa u Srbiji ne propisuje referendum za takvu odluku, ali svi oni koji imaju mudrosti u politici morali bi da čuju glas naroda. Verujem da nikada nećemo postati ni članovi NATO-a, ali ni EU, ali da kao država ne možemo to da javno kažemo, jer nam sledi izolacija koja nas vraća u devedesete. Nemamo saveznike koji će nam pomoći da ostvarimo političke ciljeve, kao što su Amerikanci pomogli Albancima ili Nemci Hrvatima.
ĐOKIĆ: Scenario je moguć, ali nije poželjan. U svetlu ovoga što je gospodin Stojadinović rekao, Srbiji je potrebno promišljanje i definisanje ciljeva politike odbrane.
BOMBARDOVANjE SE NE OPRAŠTA
Koji su argumenti za NATO, a koji protiv njega?
ĐOKIĆ: Pre sedam godina u Srbiji su usvojene strategije nacionalne bezbednosti i odbrane, a mnogi stručnjaci smatraju da im je vreme za reviziju. Pre nego se opredelite za savezništvo, morate da znate šta vas ugrožava, ko su vam prijatelji, a ko neprijatelji i na koje pretnje je moguće odgovoriti vojskom.
IVANOVIĆ: Argument protiv je pre svega istorijski kontekst, jer je NATO napao Srbiju kršeći sopstvena načela, uveo nam sankcije, oficiri CIA učestvovali su u "Oluji", a NATO pomagao OVK. Kršeći Hašku i Ženevsku konvenciju i Nirnberški sporazum, gađao nas je osiromašenim uranijumom, zbog čega je danas oko 40.000 građana obolelo od kancera.
STOJADINOVIĆ: Iskustvo međunarodne politike pokazuje da ne postoje ni večna prijateljstva ni neprijateljstva, već samo interesi. Srbija ne može da bude uništena više od onoga što je doživela NATO bombardovanjem, koje je napravilo štetu od 80 do 150 milijardi dolara. To se ne može ni zaboraviti ni oprostiti.
MEĐAŠ IZMEĐU RUSIJE I ZAPADA
Zvanično, Srbija ima neutralan status. Da li je on danas održiv i kakve su posledice odustajanja od takvog statusa?
STOJADINOVIĆ: Bilo bi najbolje da smo neutralni, ali za to moramo da imamo definisanu teritoriju, granice i nesumnjiv integritet. Kako država da proglasi neutralnost ako su na njenoj teritoriji snage koje su otele Kosovo? A nema saveznike koji će joj pomoći. Mi smo pod starateljstvom i deobni međaš između interesa Rusije (da im raketni sistem ne dođe blizu) i Zapada (da Rusi ne odmaknu mnogo). Naš narod kaže: "Ne dao Bog da te Amerikanci napadaju, a da te Rusi brane"! U oba slučaja se radi o nekoj vrsti nacionalne katastrofe.
IVANOVIĆ: Trajno bismo narušili odnose sa Rusijom, priznali bismo legitimnost intervencije na Kosovu i na indirektan način nezavisnost Kosova. Srbija ima kapacitet da bude neutralna, što pokazuje poslednji sporazum koji je DSS potpisao sa Jedinstvenom Rusijom, koji ima odredbu o vojnoj neutralnosti. Pretpostavljam da će isti sporazum biti ponuđen Srpskoj naprednoj stranci kada u Beograd dođe Dmitrij Medvedev.
ĐOKIĆ: S ekonomske strane, neutralni status Srbije trenutno izgleda tako što jednu vojnu vežbu ima sa NATO članicama, a onda drugu sa Rusijom. Najavi da će nabavljati helikoptere iz Rusije, ali i iz Nemačke. Uzimajući u obzir našu finansijsku situaciju, to nije dugoročno održivo. A razmišljanje o reorganizaciji vojske bi bilo jako nepopularno. Pitanje je i u kojoj meri država može da ide ka EU, a da se vojno približava Rusiji. Najlakše je voditi oportunističku politiku, od danas do sutra.
GOSPODAR KOSOVA
Kakva je uloga NATO-a na Kosovu?
STOJADINOVIĆ: Platforma dolaska NATO-a na Kosovo je zasnovana na neutemeljenoj hipotezi da su Srbi, kao nacionalni korpus, odgovorni za progon i stradanje Albanaca, a "Milosrdni anđeo" je došao da ih spase. Bilo je zločina i pljačkanja, nekorektnog odnosa srpske policije, ali nasilno odlaganje uranijumskog otpada protiv koga nema odbrane ne može se ničim opravdati. Danas svoj ostanak na Kosovu NATO objašnjava time da štiti Srbe, ali on nije tu ni zbog Srba, ni zbog Albanca, nego zbog sebe. Sprovodi eksperiment kontrolisane krize, da se ne razbukti tako da izmakne kontroli i da se ne ugasi do stepena kada se ne može više pokrenuti.
IVANOVIĆ: NATO nije tu da razvije bolje, pravednije i modernije društvo. Dok je on objektivni gospodar Kosova, trgovina narkoticima je, po zvaničnim podacima Europola, porasla za nekoliko stotina puta. Kosovo je rasadnik i tranzitni put narkotika ka EU i biće dugoročno nestabilno, nesrećno društvo bez ekonomske perspektive. NATO zanima jedino Trepča, a ako se zna da od 100 dolara zarađenih u sličnom rudniku u Latinskoj Americi, pet ostaje matičnoj državi, jasno je da od prepuštanja rudnika Alijansi neće biti nikakve koristi.
META TERORISTA
Opasnost od islamskog terorizma se sve češće spominje kao glavni argument u prilog članstva u NATO-u, ali ima stručnjaka koji to snažno osporavaju. Da li NATO može da zaštiti Srbiju od toga?
STOJADINOVIĆ: On ne može nikoga da zaštiti od terorizma, jer je to fenomen baziran na filozofiji slanja političkih poruka neselektivnim nasiljem. Znatno se razlikuje od terorizma 60-ih, 70-ih i 80-ih godina, Lejla Kalada, Bader Majnhofa i Karlosa Ramireza. Protiv terorizma se ne bori na način na koji je to činjeno u Francuskoj ili Briselu, već je to borba obaveštajnim podacima i sprečavanjem grupa da postanu operativne. Kada one dođu do mesta gde će izvršiti napad, meta je neodbranjiva. I sigurno nam slede napadi koji su senzacionalniji od ovih, i na mestima gde je najveća medijska pažnja. Bez medija, terorizam ne postoji.
ĐOKIĆ: NATO je klasičan vojni savez, a njegove članice su bile objekat napada i pitanje je da li može sam sebe da zaštiti. Kada je reč o terorističkim napadima, kao što je gospodin Stojadinović rekao, ključna je prevencija, obaveštajni rad. To nije zadatak vojske, već službi bezbednosti. NATO može da pomogne finansiranjem naučnoistraživačkih projekata koji se tiču zaštite ključnih infrastruktura ili blagovremenog detektovanja hemijskog ili biološkog oružja.
IVANOVIĆ: Pogrešno je pitanje da li je Srbija, ako uđe u NATO, bezbednija od terorizma. Svi znaju da nije. Ciljevi terorista nisu neutralne vojne države, već nosioci NATO kampanje. Alijansa čak ne može ni da spreči terorizam, pre svega iz kulturoloških razloga. Zapadni čovek nije u stanju da se odrekne jednog espresa, a čovek islama je spreman da da svoj život.
