Žrtve nemaju naciju
Saznavanje istine o žrtvama rata na Kosovu je civilizacijsko pitanje. Ne sme se trpati u politički koš, ali od političara zavisi. Oni kreiraju javno mnjenje, najvažnijeg saveznika porodica nestalih i ubijenih koje se, osim sa užasom gubitka, 18 godina suočavaju i sa pogrešnim identifikacijama, zidom ćutanja i otpora u traganju za najmilijima i vlastima za koje veruju da ih se stide.
Izražavajući žaljenje i protest što se Okruglom stolu "Vesti" nije odazvao niko iz Komisije za nestala lica Vlade Srbije, dr Duško Čelić, predsednik uprave Koordinacije srpskih udruženja porodica nestalih i poginulih lica sa prostora bivše Jugoslavije boji se da će pitanje nestalih nadživeti i ovu vladu, jer "ako se želi saznati istina uvek ima načina".
ČELIĆ: Pre tri godine u Kulturnom centru u Knez Mihailovoj imali smo izložbu o stradanju jedne albanske porodice u Podujevu u jednom užasnom ratnom zločinu. Posle mnogo natezanja taj slučaj je doživeo i sudski epilog, a na otvaranje je došlo pola Vlade Srbije na čelu sa Ivicom Dačićem. Voleo bih da napravimo sličnu izložbu u Prištini o stradanju jedne srpke porodice. Zašto tako nešto ne upriličimo?
Prenk Đetaj, predsednik kosovske Komisije za nestala lica, podvlači da bi mediji trebalo više da obavezuju institucije da se bave ovom temom, a Gordana Đikanović, novinarka koja je znatan deo karijere posvetila pisanju o stradanju Srba na KiM, ističe da vlasti ni u Prištini, ni u Beogradu ne žele da se ozbiljno bave ovom temom.
Tokom protesta protiv vlasti srušen je Zid plača ispred Skupštine Srbije. Platno je okačeno na lestvicama. Zaslužuju li žrtve dostojan spomenik?
ČELIĆ: Rušenje Zida plača je necivilizovani čin koji je pokazao da žrtve na KiM nemaju dostojno memorijalno obeležje. To je sramota za sve naše vlasti od 1999. Na tom trgu se organizuju i novogodišnji koncerti i razna veselja. Lepo je što se predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić setio Zida plača sa službenog puta u Mostaru, ali nije lepo što je to bilo u kontekstu dnevne politike. Čin rušenja osuđujemo i sa ovog mesta ponovo apelujemo da se izgradi dostojno spomen obeležje.
ĐIKANOVIĆ: Gospodin Čelić je jasno rekao. Za desetak godina rada u Udruženju kosmetskih žrtava, nekoliko puta godišnje svim vlastima pišemo molbe i podsećamo da su svuda u okruženju na dostojanstven način ispoštovali žrtve i njihove porodice. Strašno mi je da kažem - ali Srbija se ogrešila. Naša zemlja 18 godina nije stala iza svojih žrtava, ni kada je reč o spomen-obeležjima, ni o zakonskim rešenjima. Uoči razgovora u Briselu, Borko Stefanović je obećao da će prva tema pregovora biti pitanje nestalih i procesuiranja ratnih zločina. Od toga ništa.
Kakva je situacija u Prištini?
ĐETAJ: Predstavnici porodica imaju pravo i kada ga nemaju jer oni traže i biće zadovoljni samo istinom. I na Kosovu su zahtevi porodica isti i one se žale. Usred Prištine postavljen je spomenik nestalima, bez nacionalnih obeležja i sa porukom "Nestali zovu" napisanom na tri jezika: albanskom, engleskom i srpskom. Planira se i izgradnja memorijalnog centra u Prištini.
Ipak, i tamo se sete nestalih samo zarad dnevne politike?
ĐETAJ: Kao predsednik vladine Komisije za nestala lica imam neophodnu podršku, ali jeste takav utisak - kada su izbori, tada se sete.
ĐIKANOVIĆ: Bila sam učesnik razgovora sa albanskim porodicama koje tragaju za nestalima. Naša nezadovoljstva su toliko identična da smo uputili zajednička pisma vlastima u Prištini i Beogradu. Niko nije ni odgovorio.
Nema istine bez presuda za zločine
Kakvi su zakonski okviri za pomoć porodicama žrtava?
ĐETAJ: Na Kosovu je 2011. usvojen Zakon o nestalima i to je jedini takav zakon u celom svetu. Sličan je donet u Bosni i Hercegovini 2004. godine, ali se on ne primenjuje. Kosovskim Zakonom o nestalima definisan je i status i pomoć porodicama civilnih žrtava rata koje imaju pomoć od 167 evra mesečno.
Taj zakon ima vremensku odrednicu. Bilo je žalbi da isključuje srpske žrtve?
ĐETAJ: Ne. Zakon obuhvata period od 1. januara 1998. do 31. decembra 2000. godine. Naravno, optužba je raznoraznih i od porodica i od institucija.
Kakvi su zakonski okviri za pomoć porodicama žrtava?
ČELIĆ: Potpuno smo razočarani odnosom svih srpskih vlasti. Pravni okvir se nije menjao od devedesetih godina, a Zakon o civilnim invalidima rata ne prepoznaje kategoriju nestalih kao žrtvu, niti porodice. Godinama na to ukazujemo i u vreme ministara Rasima Ljajića se došlo do nekog radnog teksta, ali se tu stalo. Nismo zadovoljni ni statusom Komisije za nestala lica čije stručne poslove obavlja Komesarijat za upravljanje migracijama. To je uvredljivo. Kategorije nestalog, porodice žrtava, njihova prava, status Komisije, status udruženja porodica nestalih i dostojna memoralizacija žrtava, sve je to trebalo urediti Zakonom o nestalim licima.
Šta je problem?
ČELIĆ: Ovo je civilizacijsko pitanje, a mi sve vreme imamo problem s politikom. Kao da se u Beogradu neko stidi srpskih žrtava. U Prištini su one nepoželjne jer su svedoci politike koja entitet i budućnost gradi na epopeji takozvane OVK i Albanaca koji su se borili za "slobodu", dok su sa druge strane "zli" Srbi, a njihove žrtve ili nepostojeće ili minorne. Ali, u zvanični izveštaj Klinta Vilijamsona, šefa specijalnog tima za istragu trgovine organima na Kosovu, piše da su zločini nad Srbima vršeni sistematski. Graditi evropsku budućnost na zaboravu ili marginalizaciji srpskih žrtva je protivno elementarnim činjenicama.
Svi smo poraženi
Imaju li političari saosećanje sa porodicama žrtava?
ĐETAJ: Ne može niko da bude osetljiv prema ovom pitanju kao predstavnik porodice. Kada je reč o ovome što je gospodin Čelić pomenuo, optužbe su recipročne, a pretpostavke treba proveriti. Inicirali smo formiranje Komisije za istinu jer smatramo da je pitanje nestalih ključno za sve dalje korake. Potrebno je da se traži javno izvinjenje i odnosi relaksiraju. Mnogo porodica nestalih kažu da ih ne interesuje ko je počinio zločin, samo neka kažu gde su posmrtni ostaci. Znači, došli su do te ivice.
A političari?
ĐIKANOVIĆ: Ne zanima me empatija, već činjenice. Da se postavi zakonski okvir i da porodice ostvare prava, da se vrati dostojanstvo žrtvama, počev od toga da se zna gde su stradali. Srpska udruženja ne odvajaju civilne žrtve i nestale, a reč je o broju od oko 3.500 osoba. Vlasti u Prištini i u Beogradu ne mogu pred tim brojem da žmure, već da preuzmu odgovornost.
Odgovornost?
ČELIĆ: Nosioci javnih vlasti imaju odlučujuću ulogu kada je reč o javnom mnjenju koje je najvažnije na putu do istine. Do nje se moglo i sudskim procesima, a videli smo pravosudni krah i u Hagu i u Prištini. U Beogradu je delimično bilo uspeha. Osuđeni su Srbi za zločine nad Albancima, dok su Albanci za zločine nad Srbima oslobođeni, kao što je bio slučaj gnjilanske grupe kojoj je prvostepeno presuđeno 106 godina zatvora. Drugi put je da sama društva prepoznaju dobro od zla i tu je važan odnos političara. Ako se veličaju zločini, ako su u Prištini na rukovodećim funkcijama ljudi iz tzv. OVK, koji su prema komandnoj odgovornosti ustanovljenoj u Haškom tribunalu nesumnjivo odgovorni. Nema pobednika u društvu koje se konstituiše na zlu nad drugim etnicitetom - Albanaca nad Srbima ili Srba nad Albancima. Tu nema demokratije, tu su svi poraženi.
ĐETAJ: Ne bih se složio da se Kosovo podiže na kriminalnoj delatnosti. Ni mi nismo zadovoljni presudama. Dik Marti i Klint Vilijamson su izneli pretpostavke koje Specijalni sud za ratne zločine treba da utvrdi. Mi kažemo i da je odgovornost gospodina Dikovića bila u regionu Raške gde smo našli posmrtne ostatke. Da li ima njegove odgovornosti treba istragom utvrditi da se skine ljaga sa imena ako su te kritike neosnovane. To je neka satisfakcija porodicama. Moja odgovornost je da nađem nestale i predam ih porodicama.
Unmik kršio ljudska prava
Vaše udruženje je godinama upozoravalo na pogrešne identifikacije, ali smo tek sa izveštajima Savetodavne komisije za ljudska prava Unmika dobili apsolutnu potvrdu.
ČELIĆ: Šteta što se niko od predstavnika Međunarodne komisije za nestala lica nije odazvao Vašem pozivu jer se preko njih i u njihovoj laboratoriji obavlja analiza DNK. Oni su prava adresa za skandalozna saznanja i možemo samo da zamislimo šta porodice preživljavaju kada im na vrata dođe neko iz Komisije za nestala lica i kaže: "Taj koga ste pre deset godina sahranili nije vaš rođak, niti vaše veroispovesti." Veliki sam pesimista kada je reč o sudbini nestalih posle 10. juna 1999, jer je mnogo interesa bilo upleteno i tada i sada. Ne samo u Beogradu i Prištini već i van ovog regiona - kako su, zašto ljudi nestali i gde su im završili delovi tela. Od 500 pritužbi srpskih porodica Savetodavnoj komisiji za ljudska prava Unmika, 155 se odnosilo na nestale srodnike i frapantno je da su za svakog potvrdili povredu Evropske konvencije o ljudskim pravima, prava na život, istragu i istinu. Utvrdili su da Unmik nije uradio ništa da istraži zločine čak i kada su porodice prijavile gde se oteta osoba nalazi i ko ju je odveo. Više stotina ljudi je nestalo nakon dolaska Unmika, a o tome se nije govorilo ni na jednoj sednici Saveta bezbednosti UN.
Tema žrtava je usko povezana sa temom ratnih zločina. Da li je to glavna prepreka na putu saznanja istine?
ĐETAJ: Ne bih rekao glavna, ali jeste velika i uslovljava sve dalje korake prevazilaženja tenzija i poteškoća. Trenutno svako gleda iz svog ugla. Priština upire prstom u Beograd i kaže - ne radite ništa. Isto dolazi i iz Beograda. To nam ne pomaže, jer zločini su zločini, a žrtve su žrtve. I dok imamo 1.665 nestalih ne možemo biti zadovoljni.
Prljave biografije ne vode do pravde
ĐIKANOVIĆ: Porodice su kao činjenicu doživele izveštaje Dika Martija i Klinta Vilijamsona i to što se određeni ljudi pominju imenom i prezimenom kao inspiratori, nalogodavci i direktni izvršioci zločina. Ako međunarodna zajednica, koja se vrlo upliće u politiku na ovim prostorima, dozvoli da se takvi ljudi kandiduju na izborima, onda nešto nije u redu. Obe strane mogu da navode imena odgovornih i imaju primere prenošenja kostiju, kao što je slučaj sa pet članova srpske porodice u Istoku. Ali, ako i posle 18 godina vrh političke vlasti čine ljudi iz tog miljea, onda smo daleko od rešenja jer će oni dok su na vlasti učiniti sve da sakriju zločine.
ĐETAJ: U Meji je 27. aprila 1999. za dva sata ubijeno 376 civila i niko nije odgovarao. Porodice ne prihvataju da nema odgovornih jer je postojao komandni lanac srpske policije i vojske. Ne vidim spremnost da se kaže izvini. Posle Drugog svetskog rata je bilo 60 miliona žrtva, ali su na kraju seli, izvinili se i sada sarađuju. Ne možemo sa Kinom i Amerikom da budemo komšije. Treba da naučimo da nismo jednaki, ali da imamo solidarnosti.
ĐIKANOVIĆ: Zakon o nestalima Kosova je na neki način bio nediskriminatorski. To smo mogli da osetimo jer je pojedinim porodicama, koje su 1999. izbegle sa Kosova i Metohije i nalaze se u izuzetno teškoj materijalnoj situaciji, to bio jedini način da dođu do nekih prihoda. Uopšte im nije bilo lako. Drugi kosovski Zakon o civilnim žrtvama i veteranima smatramo potpuno diskriminatorskim, jer porodice onih koje su ubili pripadnici OVK nemaju nikakva prava.
ĐIKANOVIĆ: Gospodin Đetaj sa razlogom pominje zločine 1999. i mi imamo podatke poražavajuće i za državnu bezbednost i vlast u Srbiji, da su već 1998. bile podeljene zone i za zapad tada terorističke "OVK", da je postojao logor Likovac. Strašnih primera ima i sa obe strane. Mi bi trebalo da vidimo šta možemo da uradimo da se promeni klima i da kažemo: "Nećemo da nas predstavljaju ljudi koji se spominju u tim zločinima!"
Kada se govori o ratnim zločinima spominje se uloga međunarodne zajednice.
ČELIĆ: Nema žrtava bez zločinaca. Saznavanje sudbine nestalih je organski povezano sa pitanjem ratnih zločina i onih koji su se dogodili 1998. i 1999. godine, kao i posle 10. juna, u miru, pod mandatom UN. Ali, nisam optimista. Veoma je važno imati javno mnjenje za saveznika kada je reč o istini i pravdi. Nećemo valjda očekivati od pretendenata na vlast čije su biografije debelo uprljane da doprinesu procesuiranju ratnih zločina. Tokom procesa u Hagu protiv Ramuša Haradinaja, koliko je svedoka stradalo pod najblaže rečeno sumnjivim okolnostima? Kada se tamo nije moglo doći do pravde, iluzorno je očekivati od Specijalnog suda, koji je rezultat političe nagodbe Prištine i Vašingtona, da postigne epohalne rezultate. Rezultata neće biti dok ne izgradimo društvo spremno da se suoči sa istinom, kakva god ona bila. Nemam problem da kažem da je bilo zločinaca Srba, ali isto tako sa punim pravom kažem da postoje zločinci Albanci u redovoma bivše OVK. U albanskom intelektualnom društvu nisam video spremnost i otvorenost da govore o toj temi. Hajde da govorimo o stradanju srpskih civila u Retimlju. Zna se tačno ko ih je oteo, ko je organizovao, bilo je suđenje u Prizrenu, smejali su se žrtvama u lice, a danas obavljaju javne funkcije u Prištini. Postoji arhiva OVK, ratni dnevnici, ustrojstvo.
Neiskrene namere Kfora
Da li je moguće pomirenje ili razumevanje dva naroda bez istine?
ČELIĆ: Srpske žrtve su diskriminisane od 1999. kada su Unmik i Kfor došli sa mandatom da potkrepe optužnice protiv državnog vrha Srbije, tada Slobodana Miloševića. Trebalo je unapred napisanu optužnicu potkrepiti, pa je Kfor uzduž i popreko, sa pravom, tražio albanske žrtve, ali je sramota da nije tragao i za srpskim žrtvama. A srpske žrtve skupljane su na sekundarne grobnice poput one u Dragodanu. Sve arhive Kfor je odnosio sa sobom i kada god je i Karla del Ponte pokretala istragu, nailazila je na zid. Sada su, navodno, Vilijamson i specijalni tužilac Dejvid Švendimen ostvarili dobar odnos sa Kforom. Ali, smatram da će taj novi sud biti instrument upravljanja krizom na KiM, odnosno da se neki iz albanskog političkog vrha drže pod kontrolom. U svemu tome stradaće istina. Drugi put je trnovitiji, ali zdraviji - da se unutar društva u Prištini otvori razgovor. Za ovim stolom mi se nikada nećemo složiti oko statusa Kosova i Metohije, ali to ne bi trebalo da bude prepreka da izbegavamo civilizacijska pitanja i konačno dođemo do činjenica.
ĐIKANOVIĆ: Postoji radna grupa Beograda i Prištine koja se bavi temom nestalih, ali u njoj ne postoji reciprocitet. Obaveza je porodica da se sa albanske strane zdušno zalažu za ekshumacije, ali i da naša Komisija insistira na pretragama označenih lokacija. Zato bih da pitam gospodina Đetaja: koliko je identifikovano srpskh žrtva na KiM? Šta radi ta radna grupa? Čula sam da je Vlada Srbije zadovoljna poslednjim sastankom, ali ne znam čime. Pre četiri godine smo od predstavnika Vlade Srbije dobili označena mesta, plan ekshumacija i istraživanja lokacija: Košare, Livočko i Radonjićko jezero i drugih, a onda su odjednom prestali da nas obaveštavaju šta je urađeno.
ĐETAJ: Mi verujemo da Beograd raspolaže svim informacijama i tražimo ih, na primer, za profesora Ušin Hotija koji je oslobođen 16. maja 1999. Beogradska strana od nas traži podatke za doktora Andriju Tomanovića. Voleo bih da mogu da pomognem i porodici Tomanović i svakoj drugoj, ali pojedinci koji su činili kriminal izbegavaju odgovornost. Imam više prava da tražim od beogradske strane jer je postojala hijerarhija srpske vojske i policije. Tokom bombardovanja ljudi su zakopani kod Rudnice u Raški, tu smo 2013. ekshumirali 54 tela. Policajac koga sam sreo mi je kazao - pa svi su znali. Ali, niko nije rekao. Ako je jedan vojnik OVK učinio loše, on mora da odgovara, ali i oni koji su počinili kriminalna dela u strukturi vojske ili policije Jugoslavije ili bar da kažu gde su lokacije sa telima.
ĐETAJ: Gospodin Čelić je pokrenuo mnoga pitanja, ali ja gledam iz ugla pitanja nestalih i naše obaveze da saznamo istinu. Sigurno je bilo kršenja ljudskih prava i rat nije izbio za dan. Sve je eskaliralo 1998, a do tada je bilo nejednakosti i nepravde. Nastradali su nevini civili. Rat je prošao i ne možemo ovako dalje. Tražimo podjednako sve, bez obzira na to da li su vojnici ili civili. Potrebno je više volje i društvene i institucionalne smelosti sa obe strane da se pogledamo u oči.
ĐIKANOVIĆ: Šta je rađeno?
ĐETAJ: Ove godine na zahtev Beograda ekshumirali smo pet posmrtnih ostataka na pravoslavnom groblju kod Prizrena. Prošle smo proverili 15 lokacija i šest su bile tačne. Imamo razlike u životu i trebalo bi da prihvatimo nacionalnu, kulturnu i versku različitost i onda da na neki način rešimo pitanja za koja smo odgovorni. Trebalo bi da budemo spremni da kažemo izvini i kleknemo pred žrtvama. Ja sam lično 27. februara posetio Zid plača ispred Skupštine Srbije.
ČELIĆ: Ako ne bude šireg razumevanja za ove teme, počećemo da ličimo na sekte, gde ljudi neki sudbinom i ličnom dramom, neki poslom i zaduženjem, razgovaraju o žrtvama, o nestalima. Nama je potrebno javno mnjenje.
Telo Srbina albanskoj porodici
Oko 2.000 ljudi je identifikovano klasičnom metodom, a uzorak u području Mitrovice je pokazao stravičan podatak da je greška u identifikaciji 17 odsto.
ĐETAJ: Posle rata time su se bavile raznorazne organizacije. Recimo, francuski Kfor je napravio puno grešaka. Bilo je slučajeva gde su pomešana tela i nije moguće utvrditi tačan uzrok smrti. U Kaljanima kod Kline naišao sam na ostatke zapaljenih kostiju, gde je bilo puno poteškoća za identifikaciju, a bilo je i slučajeva da su posmrtni ostaci nađeni na četiri različite lokacije. U mrtvačnici u Prištini je oko 400 neidentifikovanih, 200 kompletnih tela i više od 100 ostataka.
Kako objašnjavate tolike greške?
ĐETAJ: Prilikom identifikacije klasičnom metodom sigurno je bilo grešaka. Dešavalo se da čovek misli da je preuzeo oca, a ispostavilo se da je reč o osobi ženskog pola.
Savetodavna komisija za ljudska prava Unmika je nedavno ukazala na slučaj zamene posmrtnih ostataka. Telo Srbina Rajka Milenkovića iz Kosovske Mitrovice predato je 2003. albanskoj porodici nestalog B. K. iz Kline.
ĐETAJ: Porodice imaju svako pravo da reaguju. Ove godine pretražili smo tri lokacije zbog sumnje da je bilo pogrešne identifikacije i čekamo rezultate analize DNK. Naše ranije istraživanje u regionu Mitrovice je pokazalo 17 odsto pogrešnih identifikacija, pa možemo da zaključimo da među 1.000 lica koje nađemo bude oko 170 pogrešno identifikovano. Međutim, taj procenat može biti i veći i manji, jer je bilo dosta propusta prilikom preuzimanja tela. Zbog svega ovoga, potrebna je nova strategija koja će ubediti porodice da dozvole DNK analizu. Odgovornost i nadležnost za ovaj posao ima Euleks, mi smo tu samo posmatrači. Zbog porodica i saznavanja istine bilo bi dobro da budemo ravnopravni partneri u svim važnim procedurama utvrđivanja identiteta žrtava.
