Da li je dijaspori mesto u Skupštini Srbije: Srbija se odrekla trećine svog naroda

Trećina Srba, prema procenama, živi van matice i redovno šalje novac rođacima u otadžbinu. Vlast u Srbiji uglavnom se seti dijaspore, i to one dobro pozicionirane, kada joj zatreba kontakt do nekog poslovnog čoveka ili političara u svetu. Za "obično" rasejanje suštinski niko ne haje. Iako svake godine investira u otadžbinu više od stranih kompanija, dijaspora nema prava na svog zastupnika u Skupštini Srbije.

A. Čukić

Potpuno zanemarivanje: Nijedan dinar iz budžeta nije izvojen za dijasporu (Janko Veselinović, Jelena L. Petković, Desko Nikitović)

- Dijaspora u SAD smatra da su odnosi sa Srbijom trenutno na najnižem nivou od 1946. godine - kazao je na Okruglom stolu "Vesti" Desko Nikitović, bivši predsednik Kongresa srpskog ujedinjenja i nekadašnji generalni konzul u Čikagu.

Danas sa pozicije izvršnog predsednika kompanije Ist Point zalaže se za povratak poverenja dijaspore u maticu.

Sa druge pozicije, bivši član Demokratske stranke, doskorašnji predsednik parlamentarnog Odbora za dijasporu Janko Veselinović ocenjuje da je Srbija potpuno nezainteresovana za rasejanje. Podvlači da premijer Vučić ne želi poslanike iz dijaspore u parlamentu iz jednostavnog razloga - ne može da ih kontroliše, dok opoziciju ta tema ne zanima.

TESLIN POTOMAK SANjAO SRPSKI PASOŠ

Zbog čega vlast ignoriše potrebu dijaspore da ima mesto u parlamentu?

VESELINOVIĆ: Srbija je jedina zemlja na svetu koja ima toliki procenat ljudi u dijaspori, a da oni nisu predstavljeni u državnim institucijama matice. U svom naučnom radu naveo sam mnogo primera koji potkrepljuju takav zaključak. Odgovor na postavljeno pitanje nije jednostavan, a kreće od toga da Srbija nije definisala svoje nacionalne interese. Da jeste, sigurno se ne bi odrekla trećine svojih državljana koji žive u inostranstvu, i to, slobodno mogu reći, bogatijeg dela nacije, koji može da pomogne Srbiji u ekonomskom, političkom i svakom drugom pogledu.

NIKITOVIĆ: To je pitanje za državu Srbiju. Bio sam 11 godina generalni konzul u Čikagu, u epicentru srpske dijaspore. S obzirom na to da živim 26 godina u SAD, tih godina sam bio i dijaspora i predstavnik Republike Srbije, i često u situaciji da u razgovoru sa sunarodnicima ulepšavam situaciju. Prema procenama američke dijaspore, odnosi sa maticom su trenutno na najnižem nivou od 1946. godine. Da bi država vratila njeno poverenje mora mnogo ozbiljnije da rešava probleme. Na prvom mestu je restitucija, jer tu više nema prostora za obećanja, ali ni strpljenja među građanima koji su više puta prijavljivali svoju imovinu. Preduslov da govorimo o izborima jeste pitanje državljanstva. A kako to izgleda, ilustrovaću poniženjem koje sam doživeo pred jednim od dvojice živih direktnih potomaka Nikole Tesle - Jovanom Trbojevićem iz Čikaga, koji nikako da dobije srpsko državljanstvo. Da ironija bude veća, trebalo je to da mu saopštim u vreme kada je Srbija proglasila godinu Nikole Tesle, aerodrom u Beogradu poneo Teslino ime, a ministar Milan Parivodić u ime Vlade Srbije na Nijagarinim vodopadima držao govor prilikom otkrivanja spomenika Nikoli Tesli. Sutradan sam dobio dopis iz Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije u kome se traži da Jovan Trbojević dopuni zahtev za državljanstvo originalnim izvodom iz knjige rođenih svoje majke. On je u tom trenutku imao 82 godine i već tri i po godine čekao državljanstvo Srbije. Pomislio sam da ovo nije skrivena kamera.

NEPOŽELjNI VUČIĆU, NEZANIMLjIVI OPOZICIJI

Da li postoji neka stranka u Srbiji koja se zalaže za prava dijaspore?

 

VESELINOVIĆ: U Italiji, 2006. rezultati izbora zavisili su od dijaspore. Mađarska, čak u parlamentu EU ima predstavnika svoje dijaspore, Mađara iz Srbije. Slovenija ima poseban zakon o položaju dijaspore i poseban savet pri vladi.

VESELINOVIĆ: Osim Pokreta za preokret koji jedini ima program vezan za dijasporu, nema političke partije sa tom svešću. Kao član Demokratske stranke, bio sam razočaran kada bi se moje tadašnje kolege na pomen dijaspore hvatale za glavu jer ih ta tema nije nimalo zanimala. Ipak, ubedio sam ljude u u vrhu DS-a da napravimo Zakon o dijaspori, i u tome mi je pomogao Mlađan Đorđević, tadašnji savetnik predsednika Borisa Tadića. Zakonom je predviđena Skupština dijaspore i Srba u regionu. Međutim, ona više ne funkcioniše jer joj je pre dve godine istekao mandat. Slažem se gospodinom Nikitovićem da nikada položaj dijaspore i Srba u regionu nije bio gori nego sada. To ilustruje i činjenica da Kancelarija za dijasporu već dve godine nema direktora. Kao predsednik skupštinskog odbora za dijasporu, za godinu i po dana, osam sednica sam sazvao samo sa tom temom i tražio izjašnjavanje i od premijera, ali nisam dobio odgovor. To nije slučajno, i nije moguće da među osam miliona Srba nema adekvatnog za mesto direktora Kancelarije. Ne verujem ni da je slučajno što nijedan dinar iz budžeta nije izdvojen za dijasporu, kao što nije slučajnost da Skupština dijaspore, kakva takva, nema nove predstavnike. Nije slučajno ni što Aleksandar Vučić nema nikakve kontakte sa našom dijasporom, osim slikanja u predizborne svrhe. Mislim da on ne želi da dijasporu i Srbe u regionu ima kao politički "remetilački faktor" koji bi ugrožavao njegove "sjajne" ideje. Jer, dijasporu ne može da kontroliše.

NIKITOVIĆ: Jedna stranka ne bi mogla da povrati poverenje Srba u dijaspori. To može samo država Srbija. I tu se postavlja fundamentalno pitanje da li država Srbija želi, da li smatra da je njen interes da pravi korake koji se tiču srpskog nacionalnog bića, a koje čini 33 odsto više građana u odnosu na broj stanovnika Srbije? Naravno, nedostaje institucionalno uređenje dijaspore. Italijani, na primer, za svoju dijasporu imaju 12 mesta u Senatu i dodatnih šestoro predstavnika. U francuskom parlamentu rasejanje ima 12 predstavnika, u Hrvatskoj šest. Malo ironično, ali istinito, hrvatski premijer je iz dijaspore. Poverenje je teško steći, a lako izgubiti, a mi smo imali nekoliko krugova sticanja i gubljenja poverenja. Podsetiću samo na zajam za privredni preporod Srbije u koji se slila ogromna količina novca iz dijaspore. S druge strane, nema dileme da bi Srbi iz dijaspore koji žive u dosta uređenim drušvima, kada bi videli da mogu da doprinesu, bili zainteresovani da pomognu matici. Sigurno bi otišli u američki Kongres i postavili pitanje svom kongresmenu vezano za Srbiju, kao što smo činili kada sam bio u Kongresu srpskog ujedinjenja. Postoji mnogo načina kako bi dijaspora mogla da pomogne Srbiji. A dok se čeka odgovor na sva pitanja, posledice su katastrofalne. Naša dijaspora je ušla u fazu asimilacije koju više ne može da zaustavi, pa ni Srpska pravoslavna crkva. Za 20-ak godina srpsko nacionalno biće na prostorima Kanade, SAD i Australije će biti asimilirano.

HILjADU KILOMETARA DO GLASAČKOG MESTA

Da bi dijaspora mogla nezavisno da učestvuje na izborima potrebne su promene Ustava Srbije i zakona, da li je moguće?

VESELINOVIĆ: Pokret za preokret predložio je 12 mesta u Skupštini Srbije za predstavnike dijaspore - dva iz SAD i ostalih američkih država, četiri iz evropskih zemalja, dva iz regiona, gde bi Srbi iz Republike Srpske trebalo da imaju jedan mandat... To bi trebalo usvojiti, pa makar i kompromisno, da imaju tzv. poslanike spikere, koji možda neće moći da odlučuju o svim pitanjima, ali će barem moći da iznesu svoj problem ili stav o određenim temama. Mislim da je jako važno u našem parlamentu čuti nekog poput gospodina Nikitovića. Svi naši ljudi otišli su zemlje u kojima se živi bolje i koje su po mnogim parametrima znatno ispred nas, i sigurno bi u srpski parlament uneli i kulturu političkog dijaloga. A kada me pitate da li bi sadašnji ili sličan saziv parlamenta izglasao ulazak dijaspore u Skupštinu, moj odgovor je - ne. Vlast to ne bi prihvatila jer se plaši da bi poslanici iz redova dijaspore mogli biti tas na vagi prilikom odlučivanja, a opozicija nema ozbiljan državnički stav po tom pitanju.

NIKITOVIĆ: Pitanje državljanstva je osnovno, a potom pitanje prava glasa dijaspore. Ovo što se do sada dešavalo je bila farsa. Dok sam bio generalni konzul promenio sam tri države, šest vlada i pet puta smo organizovali izbore i uvek je bilo problema sa biračkim spiskovima. Uvek bih osećao dozu sramote prema ljudima sa kojima živim skoro tri decenije. Dešavalo se da čovek putuje četiri sata iz San Franciska da glasa, a kada dođe u konzulat, nije u biračkom spisku, iako je tri dana ranije bio. Događalo se čak i da zaposlenih u konzulatu nema na biračkom spisku. Bilo je primera da neko u Republičkoj izbornoj komisiji osobu sa periferije Čikaga pošalje na glasanje u Njujork, 1.200 kilometara dalje. I to je jedan od razloga zašto ljudi nemaju više poverenje. Samo da podsetim da na poslenjim izborima u celoj Kanadi nijedan državljanin Srbije nije glasao. To je poruka, za one koji znaju da je čuju, jača od groma.

IZGUBLjENO POVERENjE

Da li u dijaspori postoji želja da se formira stranka ili građanska inicijativa koja bi učestvovala na srpskim parlamentarnim izborima?

NIKITOVIĆ: Dijaspora želi da Srbija napreduje i da se u njoj živi bolje, a ne da bude politički fudbal. Mi trčimo za Srbiju. A moj lični interes, i verujem interes mnogih mojih prijatelja, jeste da naša deca u nekom prestižnom društvu u Americi bez oklevanja, neke sumnje ili sramote mogu da kažu odakle su.

Zašto još nije omogućeno elektronsko glasanje, da li se svaka vlast boji glasa dijaspore?

NIKITOVIĆ: Ne znam. U Beograd sam poslao mnogo telegrama i poruka na ovu temu, ali nikada nisam dobio nijedan zadovoljavajući odgovor.

VESELINOVIĆ: Nemoguće je objasniti da u eri komunikacija država ne može da omogući elektronski vid glasanja. Ako ne omogućimo čoveku da glasa u dijaspori, šaljemo mu poruku da je Srbija nekome majka, a nekome maćeha.

Da li je komplikovana procedura glasanja razlog izuzetno slabog odziva rasejanja, ili možda mišljenje da ništa ne može da se promeni?

VESELINOVIĆ: I jedno i drugo. Prevalili bi građani i kilometre da glasaju kada bi znali da njihov glas o nečemu odlučuje i da će imati svoje političke predstavnike ili zastupnike Skupštini Srbije. Ovako se osećaju izopštenima.

NIKITOVIĆ: Složio bih se sa profesorom Veselinovićem da tu postoji uzajamnost. Dakle, dijaspora želi da pomogne, ali je poverenje izgubljeno.

POVLASTICE I SAPLITANjE

Zašto se i dijaspori ne daju povlastice za investicije u Srbiji?

 

NIKITOVIĆ: Dijaspora ne želi da učestvuje u međustranačkom obračunu u Srbiji. Ona uvek ponavlja da nema kandidata u ovoj trci, već da ima trku. Svako ko unapredi Srbiju, imaće njenu nesebičnu pomoć. Ali, više ne veruje obećanjima, već traži dokaze da i onih 33 odsto Srba koji ne žive u Srbiji imaju svoj glas.

NIKITOVIĆ: Dijaspori nisu potrebne povlastice. Kada živite u uređenom sistemu, vi ne očekujete i ne tražite bolje uslove za vas u odnosu na nekog drugog. Ali, niko ne želi da ga stavite u nepovoljni položaj u odnosu na ostale. Moramo sami sebi da priznamo da je u Srbiji nivo cinizma porastao; verovatno i iz opravdanih razloga, jer su ljudi često bili iznevereni, dosta puta gubitnici tranzicije. Ne želim da budem negativan, ali možda u narodu postoji mala doza zavisti prema onima koji su uspeli u inostranstvu. Ali, i tu je odgovornost isključivo na političkom establišmentu da pokrene temu i pomogne da se na takve investitore gleda kao na priliku za nova radna mesta.

VESELINOVIĆ: Slažem se da Srbima iz dijaspore nisu potrebne nikakve posebne povlastice za ulaganja, ali ih se ne sme saplitati. Krivica države Srbije je što nije učinila državljanstvo dostupnim svima koji žele da ga dobiju, a s druge strane srpski pasoš su dobili oni koji su u Srbiji boravili dva-tri puta, nemaju nikakve veze sa našom zemljom, pa čak ne znaju ni reč srpskog. Tako je nedavno prijatelj premijera iz jedne arapske zemlje postao državljanin Srbije da bi mu se posredno omogućilo brže sticanje poljoprivrednog zemljišta kod nas. Ko je on u odnosu na Tesline potomke? Čime nas je zadužio? Ako pređemo na prostu ekonomsku logiku, država ne daje dovoljno informacija o mogućim investicijama, a procedure su strašno komplikovane. A ima i zloupotreba. Nedavno sam razgovarao sa Srbinom iz Švajcarske koji je želeo da sagradi vikendicu na jugu Srbije, da ima gde da dođe sa decom. Nisam mogao da verujem kada mi je ispričao šta je sve prošao, a sve sa ciljem da mu debelo naplate zemljište i dozvole.

NAJBOLjI STUDENTI VOZAČI KAMIONA

Poslednjih godina dijaspora se brojčano uvećava jer sve više građana Srbije odlazi u inostranstvo. Da li odlaze samo zbog lošeg života ili tu ima i politike?

VESELNOVIĆ: Profesor sam šestoro postdiplomaca koji su otišli na praksu u SAD. Vratilo se troje, a troje su ostali da voze kamione. To su najbolji studenti agroekonomije, ključne grane za Srbiju, na prestižnom Poljoprivrednom fakultetu. Ali, oni su izračunali da će kao vozači kamiona zarađivati ozbiljan novac za srpske prilike i imaće mogućnost da rade. Mladi ljudi koji se trude i rade shvatili su da to u Srbiji nije važno, već se samo računa članska karta političke partije. To je ozbiljan problem. Osim migrantske krize, imamo izbeglice iz Srbije koje se ne vide, jer kupe kartu, sednu na avion ili autobus i odu. Za poslednje dve godine iz Subotice je otišlo oko 10.000 mladih, a tamo je standard još i dobar u odnosu na druge gradove u Srbiji. Dakle, ne samo da će nam se dijaspora asimilovati, nego za tri-četiri godine nećemo imati Srbiju.

NIKITOVIĆ: Gotovo svaki dan me neko pita za posao u SAD. Boraveći u Beogradu slučajno sam sreo drugaricu iz srednje škole, nisam je video 30 godina. Prvo što mi je rekla bilo je da me preklinje da pomognem njenom sinu da ode iz Srbije. Upoznao sam na stotine naših mladih ljudi koj su došli kroz program Njork and travel i većina je ostala da vozi kamione. Neki su se brzo snašli i postali i poslodavci. Ironično je da je o toj najvažnijoj temi u Srbiji apsolutni tajac. Pročitao sam da je po procentu broja emigracije u odnosu na broj stanovnika, isključujući države u ratu, Srbija druga posle Gvineje Bisao po odlivu mozgova. To je jeziv podatak.