Noć kada su gorele crkve
Jasno se sećam, bila je sreda, 17. mart 2004. Bilo je nekoliko nas žena i muškaraca u crkvi Svetog Đorđa. Otac Miron je služio liturgiju pređeosvećenih darova. Posle liturgije smo u Vladičanskom dvoru seli na kafu, jer smo tako uvek svraćali. Ali, taj dan je bila čudna atmosfera. Ušao je jedan Albanac i pitao je nešto sveštenika. Čudno je gledao ikone, kao da je sve govorilo da će da se desi, priča Evica Đorđević, Prizrenka koja svoj rodni grad nikada nije napustila.
Uoči godišnjice pogroma, sedimo kraj crkve Svetog Đorđa. Sagrađene na zgarištu nekadašnje svetinje. U njoj će se i danas na jutarnjoj liturgiji okupiti svi Srbi koji žive u Prizrenu. Evica se seća kako su posle liturgije otišli na pijacu da za dane posta kupe voća, povrća i ribe.
Progon planiran
- Ta 2004. godina nije slučajna. Mnogi koji su izbegli 1999. su se 2003. prijavili da se vrate preko Danskog saveta. To što se dogodilo 2004. bilo je sa ciljem da se Srbi uplaše i da se grad etnički očisti - kaže Evica Đorđević.
- Sve je na očigled bilo normalno. Tek po podne se začula buka. Tu kod Elektrokosmeta živele su porodice Dolašević i Gligorijević. Sa prozora sam videla masu ljudi koja prolazi kraj njihovih kuća. Rekli su da su to socijalni nemiri, demonstracije, kao nisu zadovoljni, a prolazili su kroz ulice gde su srpske kuće. Došli su do Bogoslovije u kojoj se nalazilo nekoliko srpskih porodica i krenuli put Kaljaje. Zapalili su crkvu Svetog Đorđa. S prozora sam gledala kako gori, a od plamena je zgrada u kojoj živim sva bila narandžasta - priča ona.
Prizren je goreo. Nebo je te noći bilo crvene boje.
- Bacali su molotovljeve koktele na zgradu Bogoslovije. U njoj je Dragan Nedeljković izgoreo. Zagonetna je smrt Violete, koja je izbegla iz Republike Srpske, ni do dana današnjeg se ne zna kako je ona stradala. Ljubiša Plesković je bio u kući s porodicom. On, njegova žena i dvoje dece su se krili iza kontejnera. Supruga mu je bila u poodmakloj trudnoći i porodila se u bazi nemačkog Kfora u maju 2004. Scenario je bio: sve paliti, Srbe proterati, ali ne ubijati - kaže Evica Đorđević.
Sutradan je morala prvi put u životu da napusti stan. Policija je stigla u poslednji čas.
- Bilo je strašno, bila sam pod velikim stresom. Odjednom su navalili na vrata, šutirali, ali na moju sreću, vrata su se zaglavila. Policija je stigla u poslednji čas. Zgrabili su ih sa vrata i prislonili uza zid. Izašla sam, ali im nisam videla lica. Bukvalno smo leteli do baze Kfora.
Kfor gledao i slikao
- To je sve naglo izbilo. Niko nije znao šta će da se dogodi. Ali da vam kažem - dok Kfor nije došao srpske kuće nisu gorele. A kada su gorele, oni su stajali sa strane i slikali. Kada je zapaljenja Bogoslovija, unutra su na zgarištu našli nemačke prazne kante benzina. Odakle one tu - pita deda Adem Mujović, Prizrenac koji se srpskoj porodici Đorđević našao u vreme kada im je bilo najteže.
Tamo pod šatorom je, kaže, bilo tridesetak Srba.
- Videla sam gospođu Dolašević. Njoj je bilo povređeno oko i izbijena dva zuba. Rukama je pokušala da ih zaustavi da probiju vrata. Lepka i Jelena Gligorijvić su bile sve u modricama. Ljudi su pričali da su vrata od Bogoslovije skinuli i bacili u reku Bistricu...
Dragan Babarogić i njegova sestra su jedini Srbi koji nisu iz kuće u Prizrenu otišli u bazu Kfora.
- Sestra je spavala, a ja sam se popeo na krov. Videla se vatra. Gledao sam kako u njoj nestaju crkva i Bogoslovija. Do ponoći sam sedeo. Bilo je hladno, dim je gušio. Na ulici ljudi koliko hoćeš. Deru se, viču. Plašio sam se, ali moja sestra ne. Ona je rekla da ne idemo nigde. Nju sam slušao i ostao - seća se Dragan.
Narednih sedam dana komšije su im donosile hranu.
- Viču mi komšije, Dragane, ne izlazi, mi ćemo da ti donesemo za jedenje i pijenje. To su moje komšije od rođenja, Albanci i Turci - ističe Dragan Babarogić kako su on i njegova sestra preživeli pogrom.
Ništa od povratka
Nakon martovskog pogroma u Prizrenu je ostalo 28 Srba, podseća Dragan Babarogić.
- Kažu sada na televiziji, vratilo se 60 porodica, ali ne verujem. Video sam samo nekoliko njih. Treba Srbi da se vrate u Prizren, ali gde? Evropa ne pušta. Na televiziji pričaju stalno "treba da se vrate, treba da se vrate", a ono ništa. I ono što dođu su stari, a mladi ne dolaze. A i kako da se vrate, kada za njih nema posla - zaključuje naš sagovornik, poslednji Babarogić koji živi u Prizrenu.
Zapaljeno i 800 srpskih kuća
U martovskom divljanju Albanaca pre 11 godina život je izgubilo 19 civila, 11 Albanaca i osam Srba, dok je povređeno oko 900 ljudi, među kojima su bili i pripadnici međunarodne i kosovske policije.
Dvodnevni sukobi na Kosovu izbili su nakon što je policija Unmika pronašla tela dvojice albanskih dečaka u reci Ibar kod sela Čabra, na severu Kosova. Masovne demonstracije kosovskih Albanaca, koji su za nesreću dečaka optužili Srbe, izbile su najpre u južnom delu Kosovske Mitrovice, a tokom dana su se proširile na druge delove Kosova.
Pročitajte još:
* "Albanci beže, a Srbe teraju u samoproglašeno Kosovo?"
* "Pogrom Srba nekažnjen da se ne pokvari slika o Albancima"
U neredima je uništeno ili oštećeno oko 800 kuća, kao i 35 pravoslavnih crkava i manastira, a nekoliko hiljada Srba napustilo je svoje domove.
Zbog napada na srpske enklave, u gradovima u Srbiji protestovalo je više hiljada ljudi. Istog dana kada je na Kosovu izbilo nasilje, u Beogradu i Nišu zapaljene džamije, a u Novom Sadu su demolirana stakla sedišta Islamske zajednice. U Beogradu su narednog dana demonstrante, u protestnoj šetnji do Hrama Svetog Save, predvodili tadašnji premijer Srbije Vojislav Koštunica, patrijarh Pavle i tadašnji ministar odbrane Boris Tadić.
Osuđeno samo 12 Albanaca
U istražnom pritvoru bilo je više od 250 osoba osumnjičenih da su učestvovale u antisrpskom nasilju, a u septembru 2004. godine međunarodni tužilac je podigao optužnicu protiv šestorice Albanaca iz Gnjilana, koji su kasnije osuđeni na ukupnu kaznu od 38 godina zatvora. Proglašeni su krivim za ubistvo Slobodana Perića i njegove majke Anke Perić. Na sedmu godišnjicu nasilja misija EU na Kosovu odustala je od većine predmeta povezanih s martovskim događajima, a do tada je ukupno 12 osoba proglašeno krivim.
Nasilje na Kosovu osudili su Savet bezbednosti UN i tadašnji generalni sekretar Kofi Anan, kao i sve značajnije međunarodne institucije i organizacije, vlade mnogih država, uključujući SAD i Rusiju. Tim povodom NATO je odlučio da na Kosovo uputi dodatne trupe. Prvog dana nasilja na Kosovo je doputovao komandant južnog krila Alijanse admiral Gregori Džonson, koji je ocenio da je nasilje u pokrajini "organizovano i orkestrirano", a sedam dana kasnije u pokrajinu je doputovao i tadađnji funkcioner EU Havijer Solana i izjavio da je "užasnut nasiljem koje se desilo".
