Dnevnik Velikog rata (3): Duvankesa jedini trag
Dali su mi vojnika da mi tačno pokažu mesto gde je moj brat poginuo. Sa mnom pođe i vojnik Milenko Bralović, jer je on bio tu kad je pokojni Zdravko poginuo. Njemu su dali konja pokojnog Zdravka, pošto je njegov konj bio poginuo... Oko 10 časova pre podne stižemo. Strašnu sliku ruševine predstavlja selo Prnjavor: na sve strane porušene kuće. Kada sam bio pored crkve, pogledam toranj obaljen granatama. Jedna cigla više od nje polovine nadnela se i stoji, ne pada. Stanem, pogledam ovo veliko ušoreno selo, koje mi odmah bi poznato iz sna. Prekrstim se i začudim: "Bože moj, kako je ovo moguće?"
MESTO IZ SNA
To sam svima docnije o tom događaju pričao. Mogao sam i sam potreviti mesto, gde je pokojni Zale poginuo. Vide se na sve strane tragovi velike krvave borbe koja je bila. Škola izgorela, kao i mnogo kuća pogorelih, grobova po kanalima sa obe strane puta mnogo, takođe i po avlijama i crkvenoj porti. Dođosmo do raskrsnice mesta gde je pokojni Zale poginuo. Baš na samom ćošku, jedan metar od ćoška ka raskrsnici od kafane Topuzovića još stoji svež trag krvi, koja je lila kad je veselnik poginuo. Došlo mi je da se i ja ubijem. Ali, projuri mi misao na roditelje i decu. Svojom smrću pobio bih i njih sve. Moram stegnuti srce i sve izdržati baš zbog njih i pomiriti se sa sudbinom. Možda mu je bog tako rekao i tako je moralo biti. Bilo mi je teško i preteško. Tešili su me svi prisutni.
Pošto sam se malo povratio, potražio sam njegov grob, gde je sahranjen, da bih ga bar sahranio u sanduk i upalio mu sveću na grobu. U blizini kafane masa grobova i treba da otkopavam redom, dok nađem njega. To je vrlo teško potreviti. Otkopasmo nekoliko grobova, ali nije on. Stao sam sa otkopavanjem na tom mestu. Pređem na drugu stranu puta, koji vodi železničkoj stanici, gde je takođe bilo mnogo grobova. U tom dođe jedna žena i reče mi: - Ja sam tvoga brata, onoga mladoga narednika, koji je poginuo blizu kafane Topuzovića, sahranila zajedno sa vojnikom, koji je sa njim poginuo na istom mestu - i odvede me na mesto, gde ih je sahranila pozadi kafanske štale u bašti.
Odmah smo otkopali grob da bih se uverio. U grobu su bili sahranjeni njih obadvojica. Vrlo je teško bilo poznati po licu, ali sam odmah po uzrastu i po pojasu poznao, da je pokojni Zdravko. Ne htednem više ni da ih vadim, dok ne kupim ili načinim sanduk. Odem odmah po selu te kupim dasaka. Pored nas, pomogli su mi načiniti sanduk i vojnici iz II konjičkog puka koji su tu u selu bili. U 3 časa po podne bio je sanduk gotov. Neke žene odande doneše platna za pokrov, sašiše jastuk, doneše cveća i metnemo telo pokojnog Zdravka u sanduk. Prilikom vađenja tela iz rake, gde je bio sahranjen, ispala mu je iz džepa duvanska kutija po kojoj sam tačno uveren da je telo njegovo. Pošto smo pokrili platnom, zakovali smo sanduk. Sahranili smo ga u raku koju smo iskopali. Tako isto i onoga sam telo sahranio, grobove okadio, zapalio sveće. Prilikom sahrane iskupilo se dosta meštana, ljudi, žena i devojaka. Okitili su grob sa cvećem. Poslužim im poneku rakiju za spokoj duše njegove i u pet časova po podne pojašemo konje i krenem u bateriju. Uveče kad sam došao, komandir mi odobri da jašem konja i idem kući, radi prenosa tela pokojnog Zdravka.
Opasna ulogaU oktobru 1914. Mileta Prodanović beleži i ovo: "Prostor koji sam ja morao svakog jutra i večeri preći bio je brisan i tučen i za mene je bila vrlo velika opasnost ići po onakvoj kiši od kuršuma i artiljerijskih zrna, ali dužnost je nalagala, i ja sam, ne plašeći se smrti, izvršavao svoj zadatak na opšte zadovoljstvo svojih pretpostavljenih, te je izveštaj bio uvek na vreme poslat divizionu. Videći komandir tešku ulogu moga zadatka činio je pitanje da se ovaj izveštaj šalje telefonom, ali je komandant ipak naredio, da se i dalje izveštaj o radu ovako šalje kao do sada, jer telefon može da bude vrlo potreban. Onda mi je komandir naredio da sam ne idem, već da povedem po jednog vojnika, te u slučaju da budem ranjen, nađe mi se". |
Sreda, 13. avgust. U zoru sam već bio na konju. U 10 časova pre podne pod Suvoborom u Planinici strevio sam oca Mika, kuma popa Bože i Vojina. Već su bili izvešteni o smrti pokojnog Zdravka, pa su pošli sa kolima, da prenesu njegovo telo. Bilo mi je mnogo teško kada sam video oca Mika, ali sam srce stegao, videći njega skrušenog. Odatle sam se vratio da sa njima pođem u Prnjavor. U Valjevo stigli smo uveče.
Dnevnik Velikog rata: |
Četvrtak, 14. avgust. U Valjevu podigosmo sanduk da se načini - plekani unutra, a spolja drveni, pošto metalnih nema. Za to vreme otac ode u Diviziju, da overi svoju objavu. U Diviziji, pak, nisu mu hteli overiti, pošto imaju naređenje da nikom ne dozvoljavaju prolaziti na bojišnu zonu, dok se vrši koncentracija trupa, a to je najdalje za 20 dana. Savetovali su mu da se vrati pa posle "komotno bez smetnje možeš preneti telo svoga sina." Otac reši da ne ide dalje, već da se vratimo, pa će docnije kada se odobri otići i preneti ga, a dotle će kupiti i metalni sanduk za prenos. Iz Valjeva u dva časa posle podne pođemo kući. Pošto je meni komandir odobrio da se mogu zadržati i više dana, to sam i ja pošao kući da bih se video sa majkom Macom, decom i ženom Cvijetom. Oni sa kolima odatle preko Mionice pa preko Suvobora, a ja na konju otišao sam preko Maljena.
Kući sam stigao u 11 časova noću. Bilo mi je teško tako da sam sav drhtao. Srce da prepukne, ali sam se stezao videći njih sve prosto pobijene. Kod kuće sam proveo tri dana. U ponedeljak 18. avgusta krenuo sam za Lešnicu u bateriju...
Nedelja 19. oktobar. Osvitaše vedar i lep dan. Već ispred nas počinje puškaranje. Neprijatelj nastupa našim položajima od Sokine kafane. Otvara se borba na celoj liniji: Cer, Bojić, Jevremovac, Mišar i Orid. To je linija na koju su se naše trupe povukle i utvrdile se. Oko Cera puše se šrapneli, izbijaju kao bela klupčad. Borba se sve više razvija. Počeše se dejstvovati artiljerijom i prema našem frontu, silno, ne štedeći municiju, tukli su i obasipali sve naše položaje...
Borbe se razvijaju očajne. Neprijatelj napada besno na celoj liniji. Gusti streljački strojevi kretali su se od Kitoga preko reke Kamička ka našim položajima. Pešačka borba strahovito jaka. Naše trupe sa svojim položajima silno tuku neprijatelja. Naročito ih ruši jedan naš mitraljez, koji je u samom podnožju prega i stalno dejstvuje i ne prestaje. Zaplevi se ravan od njihovih palih vojnika. Neprijateljski streljački strojevi koji su bili prešli Kamičak povratiše se natrag i sjuriše se u rečno korito odakle jakom pešačkom vatrom dejstvuju. Oko 11 časova pre podne poče neprijatelj dejstvovati sa artiljerijskim teškim oruđima, plasiranim negde pozadi Sokine kafane kod Štitara i gađati naše položaje. Sama se zemlja drmne od siline eksplozije njenog zrna. Sa jednim metkom sruši podignutu vilu nekog Šapčanina u vinogradu ispred naše baterije. Crn stub dima dizao se kao vulkan. Baterija je na istom položaju. Svakoga dana i noći vodile su se jake borbe. Svi neprijateljski napadi bili su razbijeni sa velikim neprijateljskim gubicima.
PLAVI SE RAVAN
Mrtvi vojnici su prekrili ravan ispred nas i ka Šapcu, jer između vatri nisu mogli, da ih iznesu - samo se plavi ravan od njihovih šinjela. Dani vedri i lepi, a noći vrlo hladne. U pet časova po podne danas 27. oktobra dobismo naređenje da se sa ovog položaja odstupi pod zaštitom mraka preko Skupljena, Debrca, Vlasenice, Pustog sela do Vukone, gde se zadržati, i čekati dalje naređenje. Sve nas je čudilo za ovako naglo i veliko naše odstupanje. Sigurno da kod naše vojske, koja vodi borbu na Gučevu i Baranji ne ide dobro. Verovatno da su odstupili i nama preti opasnost da ne budemo odsečeni i da ne mognemo odstupiti.
