Sestre koje su rasle na frontu

Kada je 1991. u Hrvatskoj počeo rat imala sam 11 godina, a sestra devet. Dve godine kasnije, otac mi je ubijen na Velebitu. Nije poginuo sam, već je sa njim ubijeno još dvadeset dvoje. Bili su izmasakrirani. Sahranjeni su u zajedničku grobnicu, jer su se tako porodice dogovorile. Dva ili tri dana nakon sahrane, majka se razbolela. Doživela je nervni slom, pa je od januara do oktobra bila u bolnici. S vremena na vreme je dolazila kući, ali nije mogla izdržati. Obesila se deset meseci posle očeve smrti. Tako smo sestra i ja ostale u ratu skroz same, priča za "Vesti" Aleksandra Budimir Mandić iz Gračaca sa sadašnjom adresom u Gračanici. Sećanja kako je pred "Olujom" bežala u Srbiju, i kao dete, bez ikog svog završila u Prištini, nedavno je pretočila u roman "Odrešena neman". Iz sebe je istresla sve što ju je godinama tištilo, a o čemu nema snage da priča sa svojim sinovima.

Aleksandra Budimir Mandić

Posle smrti roditelja, ko je brinuo o vama i sestri u Gračacu?
- Same. Potpuno same smo se brinule od sebi. Imale smo mi rodbinu, majka mi je inače iz Bosne i tamo je imala braću. U tom trenutku, očev otac je bio živ, njegov brat i tetke, ali niko od njih nije bio baš zainteresovan da preuzme brigu o nama. Zašto? Ne znam. Možda takve okolnosti u kojima se živelo. Bio je rat. Svi su bili na ratištu i svuda je bilo ratište. I eto, mi smo ipak ostale potpuno same u Gračacu od 1993. do 1995. godine. Do "Oluje". Sada je porodica svugde rasuta. Jedini sa kim sam u kontaktu je ujak, koji nas i danas posećuje.

Kako ste se snalazile za život?

- Otac mi je u ta srećna vremena radio u poznatom motelu Lički krovovi. I sa tim iskustvom, dve-tri godine pre rata otvorili su on i majka svoj restoran, tako da je bilo tu neke zarade i
ušteđevine, ali ni to nije bilo ne znam koliko. Dok je trajalo, trajalo je. Posle smo primali neku naknadu od vojske, a to je bilo jedva da se sastavi kraj sa krajem. Mi smo išle u školu i brinule same o svemu kako smo znale i umele. Evo i dan danas da me pitate kako - ne znam.

I onda ste proterani?
- Da. Tačno 4. avgusta. Uopšte, toliko su mi sveža sećanja, i stalno je to negde u meni prisutno. A otkako sam ovde na Kosovu, sve me još više podseća na taj događaj. Šta da vam kažem - jedanaest dana sam bežala. Bilo mi je teško i preteško. Ne daj bože da mi se sve to desilo u ovim godinama, ne bih preživela. Ali, tada smo preživljavali traumu za traumom, stres za stresom. Ne stignem ni da se okrenem, a stiže me nova tragedija.

I tako do Prištine.
- Došla sam prvo u Inđiju, iz Inđije u Novi Sad, pa onda pravo u Prištinu. U Prištini je bilo jako teško, jer sam tu bila sama. Do Kosova sam stigla polovinom septembra, a tek posle nekoliko meseci našla sam sestru preko Crvenog krsta u Beogradu. Nas dve smo se pred "Oluju" razdvojile, jer je bio letnji raspust, a ona je završila osmi razred i imala je želju da u Beogradu upiše gimnaziju. Zato je sa jednom našom prijateljicom otišla tamo, pa za vreme "Oluje" uopšte nije bila u Gračacu. Tako smo izgubile svaki kontakt. Tek posle nekoliko meseci je došla do mene. U knjigu sam stavila sve što me je mučilo svih ovih godina. Jednostavno sam osetila da to moram da uradim, jer moj sin ima tačno 14 godina, koliko ja kada sam ostala sama.

Jeste li bili ponovo u Hrvatskoj?
- Nisam odlazila 18 godina. Pretprošle godine sam otišla prvi put. Sama. To ne mogu da opišem. Otišla sam na ekshumaciju očevog tela, jer sam želela da oca i majku sahranim jedno pored drugog. Tih mesec dana u Gračacu je bilo kao da nikada nisam otišla. Došla sam na groblje, kao da sam tu dolazila svaki dan. Nisam mogla uopšte da zaplačem. Nesvesno idem kroz te stresne situacije, ali stigne to mene malo kasnije.

Nekoliko godina po vašem dolasku, na Kosovu je izbio rat. Sve se ponovilo.
- Čim sam došla 1995. godine ovde, znala sam šta će biti. To sam odmah rekla. Samo što sam u nesreći, imala sreću, da 1998. godine, pošto mi se muž profesionalno bavio fudbalom, mi odemo u Crnu Goru. Tako da sam tamo i rodila starijeg sina, i živeli smo tamo u to vreme. Ipak, Draganova cela porodica je ostala na Kosovu, pa sam opet sve to preživljavala s njim. Kada se malo smirila situacija, često sam dolazila i ostajala ovde po mesec-dva. Iskreno, znala sam da će ovako biti. Ne znam da li je to neki isti scenario, ali me ovde svakodnevno podseća na to što je bilo u Hrvatskoj. Samo što ovde to traje duže.

Da li biste se vratili u Hrvatsku?
- Kada sam otišla ponovo pre dve godine, mislila sam da ću naći sve kako sam i ostavila. Ali, sve što je za nama srušeno i zapaljeno 1995. godine, tako je i danas. Tu se nije ništa promenilo. Osim staraca koji su došli tu da umru na svom ognjištu, tu nema više ljudi. To nije onaj grad. U Gračacu sam provela i najlepše, i najsrećnije i najtužnije trenutke, i uvek ću se vraćati tamo. Sada mi je želja da odvedem tamo decu, da ga vide.

Zbog sinova ste i napisali knjigu?
- Imam dva sina. Jednog od 14 godina, i drugog koji uskoro puni osam. Taj mlađi i dalje misli da je muževljeva majka rodila i mene. U kući toliko ne pričamo o tome šta mi se dešavalo, da on uopšte nema pojma. To mi je bila dodatna inspiracija za knjigu. Da ja sada sa dvoje dece sednem i počnem da pričam šta mi dešavalo, to mi nije palo na pamet. Onda bolje da to napišem, pa kada oni odrastu, neka pročitaju. Možda će tada shvatiti da kada sam bila tužna i neraspoložena, oni nisu bili razlog. Stvarno se trudim da oni ne osete. Ali, kada je godišnjica smrti oca ili majke, obeležavanje "Oluje", ili kada krstite decu, a nema ko da vam dođe na krštenje... teške su to stvari. Nije lako.