Sestre koje su rasle na frontu

Kada je 1991. u Hrvatskoj počeo rat imala sam 11 godina, a sestra devet. Dve godine kasnije, otac mi je ubijen na Velebitu. Nije poginuo sam, već je sa njim ubijeno još dvadeset dvoje. Bili su izmasakrirani. Sahranjeni su u zajedničku grobnicu, jer su se tako porodice dogovorile. Dva ili tri dana nakon sahrane, majka se razbolela. Doživela je nervni slom, pa je od januara do oktobra bila u bolnici. S vremena na vreme je dolazila kući, ali nije mogla izdržati. Obesila se deset meseci posle očeve smrti. Tako smo sestra i ja ostale u ratu skroz same, priča za "Vesti" Aleksandra Budimir Mandić iz Gračaca sa sadašnjom adresom u Gračanici. Sećanja kako je pred "Olujom" bežala u Srbiju, i kao dete, bez ikog svog završila u Prištini, nedavno je pretočila u roman "Odrešena neman". Iz sebe je istresla sve što ju je godinama tištilo, a o čemu nema snage da priča sa svojim sinovima.