Memoari Petra II Karađorđevića (13): Poslednja odbrana

Pošto smo shvatili da nas je neko izdao, morali smo u poslednjem trenutku da napravimo izmene. Odlučeno je da ja ne krenem prvim avionom, ali da taj avion ipak treba da se pridruži Mihailoviću, i to letom preko Barija, a da ja treba da krenem sa sledećom ekspedicijom koja će se organizovati u dogovoru s našom vladom. Po naređenju vlade, poručnik Ninković i mala grupa ljudi odleteli su avionom za Bari i uspeli da ukradu drugi trenažni avion u Fođi, gde su morali da ostave veći deo svoje opreme. Odatle su ti odvažni ljudi poleteli preko Jadrana, i za njih se nikad više nije čulo.

Poruka svim Jugoslovenima: Kralj Petar govori preko Bi-Bi-Sija 1945. godine

 

POD PRISMOTROM
U ruke Mihailovića je stigao telegram koji sam poslao preko Istanbula, u kome ga obaveštavam da ova grupa treba da sleti i da mu prenese informacije o opremi. Njihov neuspeh je za njega sigurno bio veliko razočaranje. Pošto je ovaj avion bukvalno "odleteo u veliko plavetnilo", nerado sam odlučio da odustanem od plana, kojem se suprotstavljalo neopravdano jačanje savezničkih simpatija prema Titu, i sve odlučnije povlačenje podrške Mihailoviću - jasno izraženi tonom Teheranske konferencije. Još više me je obeshrabrio stalni nadzor mog kretanja; dobio sam pratnju - džip britanske vojne policije.

Posle pobune u bataljonu slovenačkih vojnika, ambasador Stivenson je došao da se vidi s Purićem i upita ga šta namerava da učini u vezi s tim. Ovaj mu je odgovorio da u Kairu zapovedaju Britanci i da vojne pobune sigurno spadaju u njihov domen. Stivenson mu je objasnio da su se ove trupe, bez sumnje podstaknute propagandom Bi-Bi-Sija i Radio Tbilisija, pobunile protiv Mihailovićeve "pasivnosti" i da žele da se sa Titom bore protiv Švaba.

Purić je odgovorio da je to isto kao kad bi se neki engleski bataljon pobunio protiv "pasivnosti" komande u Kairu i zatražio da ide u Moskvu da se bori protiv neprijatelja. Stivenson je ostao bez reči. Još jedan primer metoda korišćenih protiv nas bila je i pretnja interniranjem moje vlade, ukoliko je ne zamenim tročlanim komitetom koji bi smenio Mihailovića. Purić se tome narugao i rekao da bi morali da dovedu tenkove i mrtvog da ga zarobe. Posle Teherana i zasedanja AVNOJ-a u Jajcu još više sam se uznemirio. Želeo sam da se vratim u London, i mada ni za trenutak nisam hteo da napustim takvu bazu kao što je Kairo, koji je izgledao kao mesto odakle ću moći da pružim stvarnu pomoć svom narodu, sve više me je obuzimalo uverenje da bih u Londonu bio još delotvorniji, mada bih tamo imao manje direktnog uticaja. Još jednom sam se obreo u složenoj situaciji i bio sam rastrzan između oprečnih mišljenja ljudi koji su me okruživali.

Dragoslav Mihailović na suđenju u Beogradu

Na kraju je preko ambasadora Stivensona stigao poziv mojoj vladi i meni da se vratimo u London na konsultacije. U međuvremenu sam shvatio da je to najbolje u svakom pogledu. Najvažnije mi je bilo da još jednom stupim lično u kontakt sa Čerčilom. Osećao sam da su moji ciljevi gurnuti u zapećak i da smo se u Kairu našli u ćorsokaku. Ali sam se isto tako radovao što ću ponovo videti svoju verenicu. Ostavio sam dvojicu ministara i vojni štab u Kairu, a članovi vlade i ja smo početkom marta 1944. sa velikim nadama otišli za Englesku.

Pre no što sam otputovao iz Kaira, poslao sam ujka Bertiju pismo u kojem sam objasnio situaciju i svoja strahovanja. "3. mart 1944: Dragi ujka Berti, radujem se što ću Vas uskoro ponovo videti. Želeo bih da Vam ispričam u kakvoj sam se teškoj situaciji ovde našao. U okupiranoj Evropi mi smo bili prvi i jedini narod koji se odupro i borio protiv zajedničkog neprijatelja, u vreme kada je bilo malo nade u pobedu. Do danas smo sa tim nastavili, čekajući na snažniju akciju Saveznika i odlučni čas za opšti ustanak. U međuvremenu nam je postala nejasna politika Saveznika i pitamo se da li je oni uopšte imaju. Umesto da nam pomognu ratnom opremom i vojnom akcijom na Balkanu, kao da sve vreme očekuju da mi njima pomognemo, iako im pružamo nepobitne dokaze o svom otporu. Dosad smo to dokazali sa dva miliona mrtvih muškaraca, žena i dece u Jugoslaviji, trinaest odsto našeg celokupnog stanovništva.

Moji ljudi nemaju ni puške, ni municiju, ni medicinsku opremu, ni odeću, i bore se po nevremenu i snegu oskudno odeveni. Tokom ove tri godine Nemci su pobili stotine talaca za svakog ubijenog Nemca, a za svaki objekat koji je dignut u vazduh spalili su po nekoliko sela. Patnje i nesreća našeg naroda su nečuveni. Nedavno je osamsto uglednih građana Beograda zatvoreno i zadržano kao taoci, zbog učestvovanja na nacionalnom kongresu, koji je u planinama organizovao general Mihailović.

Uprkos ovome, u mojoj zemlji vlada optimizam, a moj narod i dalje se bori, dosledan sebi i odan svojim saveznicima. Prošlo je već pet meseci kako ne stiže ni ona minimalna pomoć koja je s vremena na vreme dopremana generalu Mihailoviću padobranima. Umesto moralne podrške, serviraju im se ružna propaganda, brutalna nepravda i nepoštenje. Vaš bivši izaslanik kod generala Mihailovića - pukovnik Bejli - stigao je u London. Bio bih zahvalan ako biste mogli da se vidite s njim ili da pogledate njegov izveštaj... Ja ne mogu da se odreknem svog naroda, svoje vojske, nasleđa svojih predaka - i radije bih umro nego da to učinim. Osim toga, ovde sam veoma nesrećan i usamljen. Umesto saosećanja i poštovanja, saveznička štampa namerno iznosi potpune besmislice o meni i mojim saradnicima. Zašto? Ja samo vršim svoju dužnost prema svom narodu. Želeo bih da se oženim i zasnujem porodicu, ali sam sprečen da čak i to učinim. Molim vas, ujka Berti, i nadam se da ćete mi pomoći da nađem uspešno rešenje za sve ove teške političke probleme. Molim prenesite moje pozdrave tetki Elizabeti. U nadi da ću vas uskoro videti, S ljubavlju, Petar."

Posle 1945. godine učinio sam sve što sam mogao da objasnim savezničkim silama koliko greše što toliko svesrdno podržavaju Tita i prihvataju njegov izbor kao volju naroda... Posle pobede nad neprijateljem i nad fašizmom, narod Jugoslavije je na svoju nesreću otkrio da ga napori u borbi protiv tiranije nikuda nisu odveli. Njegove ogromne žrtve nisu mu donele oslobođenje i slobodu, kao u zapadnom svetu, već još strašnijeg neprijatelja koji uništava dušu - komunizam. Ovu tiraniju nije im nametnuo strani neprijatelj ili okupator, već šačica sunarodnika, obrazovanih i obučenih u Moskvi u vodećim školama komunizma, u skladu s tradicijom zavođenja strahovlade, ubistava, izdaja i ugnjetavanja.

Mihailović se povukao u šumovite bosanske planine i nastavio hrabru borbu protiv ovog novog i najstrašnijeg neprijatelja. Bilo je teško dobiti bilo kakvo obaveštenje od njega, ali je bilo jasno da njegove snage posustaju, ne zato što više ne žele da pružaju otpor već zato što ne mogu da žive i da se bore bez hrane i municije... Mihailović je zarobljen, ali za to se nije saznalo sve dok nije izveden pred sud... Bila je to sramna parodija pravde....

POLITIČKO UBISTVO
Lično sam se obratio svim uticajnim ljudima koje sam poznavao i humanitarnim i verskim organizacijama, pokušavajući da i na taj načim pomognem ostvarivanje pravde. Ništa nije pomoglo: Mihailović je osuđen na smrt u junu 1946. godine i pogubljen je 26. jula. Ceo demokratski i slobodan svet glasno je osudio taj čin kao najveće političko ubistvo u istoriji. Ali, savezničke vođe su izgleda zaboravile svog prijatelja i saveznika, prvog čoveka u okupiranoj Evropi koji je podigao vojsku na oružje protiv nadmoćnijeg neprijatelja i poveo borbu kakva ranije nije bila poznata.

K  R  A  J