I Bog nas je urekao

Put do planinskog sela Smiljević kod Vranja je zemljan, izrovan, krivudav i završava se ispred seoske crkve Svete Petke. Do kuće Stamenkovića ide se puteljkom naniže kroz šumu, pa se izlazi na proplanke obasle nekošenom travom i drvećem, pa onda uzbrdo.

Porodica Stamenković ispred udžerice

 

Vodi nas omalen, četvrtast čovek, plećat i snažan, kosi kratkim, zdepastim nogama visoku travu ispred nas i pazi na zmije kojih ima na svakom koraku. Bez njegove pomoći teško da bismo pronašli naherenu stogodišnju kuću na vrh jednog visa uklesanu među stenama i kamenjem. Tu žive Branislav i Sunčica Stamenković i njihovo petoro dece: 22-godišnja Srđana, 18-godišnji Stefan, 14-godišnja Slađana, 13-godišnja Milica i 9-godišnji Miloš.

Dočekuje nas najmlađi Miloš, musav u licu, sa pocepanom trenerkom i patikama koje samo što se ne paspadnu. Raduje se kolačima koje smo doneli, trči ispred nas da obavesti majku, brata i sestre.

Izlazi otac Branko i kaže da su svi na broju osim Stefana, koji pomaže drugu da obavi poslove na imanju.

Jasmina, Milica, Sunčica, Srđan i Miloš

 

- Nije baš dobrog zdravlja, ali ne radi teške poslove. Barem će on danas biti sit, tamo će jesti, a to je kod nas retkost. Zdrav sam, supruga takođe, sin Srđan i on, a devojčice isto mogu da odrade neke poslove. Znate li šta me čudi i šta mi noću baca oči na plafon, pa do zore ne mogu da zaspim, pitam se zašto ne možemo da se prehranimo, više ne tražimo, da imamo kuću, bilo kakvu, ali da je čvrsta, a ne kao ova koja će jednog dana žive da nas zatrpa? Pitam se kako ne mogu pored snage i bistre pameti da zaradim para za hleb deci, novu odeću, obuću, da školujem decu? Zašto da mi umesto zemlje u nasleđe ostane kamen za pod glavu? Svud okolo pevaju ptice, čini nam se samo kod nas plaču - pita se Branko i uzdiše.

KIŠA I KANTE

Nasledio je od predaka više od 100 godina staru kućicu pletenicu na brdu među stenama, od zemlje 100 kvadrata ispod kuće i ništa drugo. Livada napuštenih, neokošenioh, koliko hoćeš, pa odlazi kosi ručno, doteruju mu komšije seno, a on im za uslugu to odrađuje na njivi.

- Krvavo smo žena i ja radili da bismo stekli dve krave, da imamo jednu svinju i 10-ak kokošaka. To je sve. Nemamo nikavu mašinu, ni ručna kolica, samo kopače i motike. Da nema krava, svi bismo se obesili na prvu divlju kruške, pa neka nas slikaju za Beograd, za glavešine naše. Krave su othranile mlekom decu, a tele koje prodamo vrati dugove u prodavnicama u susednom Vlasu. Uzimamo samo brašna jer trošimo po 50 kile mesečno, pasulja kod ljudi, malo krme za svinju. … Daju nam, znaju kad prodamo, vratimo sve dugove - uzdiše Branislav.

Branko i Miloš ispred podruma koji služi kao štala

 

- Tato, a televizor kad ćemo da kupimo? - upada mali Miloš.

Branislav briše graške znoja koje mu naglo probijaju čelo, miluje ga po kosi:

- Kupićeš ti, sine, ako tata ne može. Tebe, Bog nije uročio, milo si dete, ti, milo.
Kuća - pletara od pruća, kamena, na nekoliko mesta greda, letvi i blata pomešanog sa slamom. Raspucala, izleteo negde kamen, letva, greda. … Krov u talasima, nema svih crepova, gde nema, tu su lesonit i lim. Unutra, jedna veća soba, jedna manja i tesan hodnik. Svuda se vide tragovi skorašnjih kiša. Kada lije, unose se limene kante, prosipaju dok ne prođe.

U manjoj sobi šporet, a na gvozdenom krevet spavaju Jasmina i Milica. Polovina sobe je natrpana odećom, svako zna u kom delu je čija. Sve je staro, pocepano, izbledelo. … U uglu lesonit, kad krene kiša, stvari se nose u drugu sobu, pa se kasnije vraćaju.

Suzana, omalena, zbita 42-godišnja žena, udala se iz planinskog sela Babina Poljana iznad Vranjske Banje, vadi iz rerne tepsiju sa ispečenim ovećim hlebom. Miris vrućeg hleba golica nozdrve, deca se tiskaju oko šporeta, čekaju da se ohladi malo, a osmeh ozaruje lica. To će im danas biti jedino za ručak, drugog nemaju, ima malo krompira za večeru, mora da se raspodeli da stomak ne zavija.

Srđan oseća sparinu u vazduhu, biće popodne provale oblaka, a pre toga krenuće do obližnje šume, pojavili se vrganji. Ubraće za njih da pojedu, ako ostane, sušiće za prodaju, moraće da krene na vreme da ga grmljavina ne uhvati u šumi.

BEZ SOCIJALNE POMOĆI
Sunčica i Branislav pokazuju u oveću sobu, okrečenu jer bila je skoro slava. Branislav pokazuje gde je krpio blatom plafon. Pod zemljan, dva kreveta, jedan drveni, drugi metalni, pored omanjih prozora dugačak sto i sa strane dve drvene klupe za sedenje. Stolica nema, to je luksuz.

- To je šta vidite, imamo ta dva kreveta, tu spavamo u jednom ja, Branislav i Miloš, u drugom Srđan i Stefan, a u sobici gde je šporet na tom krevetu Jasmina i Milica. To je leti, a zimi, u ovu oveću sobu unesemo šporet, postavimo i taj treći krevet, u jednom ćošku naše stvari, u drugom dečje i tu smo svi. Tu spavamo, sedimo, jedemo, deca uče. Nemamo radio ni televizor, nemamo mašinu za pranje veša, frižider, zamrzivač, nemamo ni peglu, ništa! Pobogu, ljudi, nemamo dinar u džepu, sve što kulukom zaradimo potrošimo na brašno i nešto hrane. Deca idu u susedno Vlase u školu, treba da se obuku, snalazimo se, daju ljudi, a onda perem dok se ne skroz ne pocepa - priča Sunčica i ne veruje bilo kakvoj pomoći.

- Tato, ja ne odo' u školu u Vranje, a htela sam Poljoprivrednu - prekida ćutanje Jasmina.

- Ćuti, dete, odakle pare, znaš da je to nemoguće, što ti je Gospod dao zahvali - savetuje je Branisalav.

Stamenkovići nemaju socijanu pomoć, a to je pitanje za Centar za socijalni rad u Vranju. Imaju samo 2.500 dinara dečjeg dodatka za Miloša, jer Jasmina je završila 8. razred i njoj pomoć više ne pripada.

Tužna je priča Stamenkovića, stoje kao kamenj, ispraćaju nas nemo, bez glasa. Žele samo da rade, da žive. … Trenutno duguju oko 20.000 dinara, nadaju se da će u nevelikoj baštici roditi krompira, luka, paprike i kupusa. Nekad naiđe grad i sve sravni sa zemljom. Ali, oni žive sa nadom, da posle lošeg mora doći dobro.