Srbija: Sirotinja kao sudbina

Goran i Jasmina Aleksić, iz planinskog sela Gradnja, 20-ak kilometra udaljenog od Vranja, očekuju treće dete. Jasmina je u šestom mesecu trdunoće, raduju se dolasku na svet devojčice. Raduju se svi, njihov sin 10-godišnji Stefan i 8-godišnja ćerka Aleksandra posebno. Ništa neobično, reklo bi se porodična idila u Srbiji. Ali, nije, baš, tako. Aleksiće prati usud nemaštine i siromaštva od kako znaju za sebe. Ne zato što ne mogu da rade, već što nemaju gde da rade, što se potucaju po selu i naseljavaju stare kuće koje renoviraju i održavaju potomcima vlasnika koji žive daleko od rodnog sela.

Stefan i Aleksandra Aleksić

Goran je još kao dete sanjao komad hleba.

- Rodom sam iz Trstene, sela koje je sada uz administrativnu granicu sa Kosovom i Metohijom. Reka nas deli od opštine Kosovska Kamenica. Bili smo 12-oro dece, a od druge majke još četvoro. Dakle, ukupno 16. U međuvremenu neki su umrli, za jednog brata znam gde je, ali ga nikad nisam video i upoznao. Kako je završio kao dete u Bujanovcu, to ne znam. Ostalo nas je 11. Svi se čujemo povremeno, nema svađe između nas, jer nema oko čega da se sporimo. Imovinu nemamo, kuća u rodnom selu je pala dok smo bili mali - počinje priču Goran.

Sestre su se udavale, neke i više puta, retko koja je imala dobar život, većina njih je patila i trpela sve u porodicama da bi sačuvala oko sebe decu. Neki su otišli da žive u kućama svojih žena, školu nisu učili i gotovo svi su šumski i najamni radnici po selima.

Dnevnica za obrok

- Kakva škola, to što smo morali, završili smo bez učenja. Nismo imali ni knjige, sveske, ništa ako nam ne bi dali u školi besplatno. Ko je mogao da uči kad noću sanja hleb namazan svinjskom mašću, zato, čim smo ojačali, sa 15 godina odlazili smo u nadničarenje, ovde u planinama, u seču drva. Čekali su nas najteži poslovi, ali i zarađena dnevnica koja je omogućavala da se prehranimo - kaže Goran.
 

Goran i Jasmina Aleksić sa decom

 

Jasmina je bila dete razvedenih roditelja iz nekog planinskog sela u opštini Vladičin Han.

- Upoznali smo se, zavoleli, rešili da se venčamo iako nismo imali gde da stanujemo. Seljani iz sela Gradnja su nam pomogli, došli smo do vlasnika kuće gde smo se uselili i imali zadatak da istu čuvamo i održavamo. Vikendica nema pomoćne prostorije i štale, tako da smo imali gde da stanujemo i posadimo bašticu. Zato je Goran morao da ode u Dolovo kod Pančeva i zaposli se kao fizički radnik. Tamo je radio do 2011. godine dok firma nije propala, a on morao da se vrati kući. Sad radi po šumama, nadniči kako bi zaradio osnovno za hranu. Drugo nemamo, kad nam neko udeli bilo šta od odeće nastaje radost, posebno kod dece Aleksandre i Stefana - dopunjuje priču Jasmina.

Majstor samouk

Kad je gazda kuće ovog proleća rešio da tu pređe da živi, dobili su razuman rok da se isele. Morali su da idu po selu i pitaju gde ima napuštena kuća kako bi se uselili i održavali je.

- Naišli smo na dobre ljude, familiju Popovića zvanu Škoparci iz Vranja koja ima staru porodičnu kuću pored potoka u selu. Pristali su da nas puste u kuću, ali da je sredimo. Zahvaljući pomoći ljudi, humanitarne organizacije "Srbi za Srbe" iz Kanade, sa kojoj smo uspostavili kontakt preko reportera "Vesti", dobili smo 500 evra i krenuli u sređivanje - navodi Goran.

Kuća koju Goran sređuje

 

Kuću sređuje Goran jer je naučio osnovne građevinske radove radeći po okolini Pančeva. Pomaže mu supruga Jasmina.

- Ne dižem teško, ali moram da pomognem, ne može Goran sve sam. Očvrsli smo mi, planinska smo, mučena deca. Važno je da smo u selu, da nam je blizu škola gde Stefan pohađa treći razred, a Aleksandra, prvi. Dobri su učenici i to nam je drago - s ponosom ističe Jasmina.

Kuća se popravlja užurbano, jer Goran mora u šumu, na radi i zaradu. A zarada od pet do osam evra za 12 sati rada sa drvima. Zalihe brašna ponestaju, osim bašte pored kuće, opet, neće drugog biti. Sve moraju da kupe, od mleka za decu, pa ostalo. A, dolazi i beba.

- Samo da smo živi i zdravi, sve će biti. Deca nikad nisu mnogo. Ona su najveća naša radost. Zato i kad radim najteže poslove znam da je to zbog porodice. I, nije mi teško - završava priču Goran.