Iz Nemca progovorilo srpsko srce
Kad je poželeo da ispriča istinitu priču i napiše knjigu Veselin Dželetović, autor romana "Srpsko srce Johanovo", ni slutio nije da će se roman prevoditi na više jezika, a od njega mnogi poželeti da naprave film. To je istinita priča o Nemcu Johanu Vagneru koga je Dželetović upoznao 2004, na razvalinama srpskog groblja u jednom kosovskom selu, i tako saznao za neverovatnu životnu istinu.
- Nosio sam knjige na Kosovo, i otišao na sahranu. Od cele porodice ostao je samo dečak, kome su Albanci kidnapovali oca i povadili organe. Oko pet godina kasnije, dečaku su ubili i babu i dedu i bacili ih u kanal pored puta. U njihovo dvorište, opkoljeno bodljikavom žicom, petorica Šiptara upala je u kuću i prvo su ispred kuće preklali psa, a onda silovali dečakovu majku. Ona se obesila, jer nije mogla da podnese sramotu - kaže Dželetović za "Vesti", i dodaje:
- Bilo je nas desetak na sahrani te žene, i na groblju koje su Šiptari gotovo uništili, među polomljenim spomenicima i razbacanim krstačama primetio sam čoveka koji stoji sa strane. Njegova pojava i držanje govorili su da ponašanjem i odevanjem ne odgovara tom vremenu i prostoru. Bio je u skupom, otmenom odelu, i pitao sam se šta traži na sahrani. Bio je u pratnji jednog narednika Kfora. Prema njegovom kazivanju, cela priča postala mu je još čudnija kada je na groblju, tom čoveku prišao dečak koji je izgubio majku i zagrlio ga.
Kusturica snima filmReditelj Emir Kusturica potvrdio je nedavno za "Blic" da će snimiti film o trgovini organima. |
- Pitao sam meštane, ko je taj čovek? Oni su odgovorili: "Nećeš verovati, taj čovek tvrdi da u grudima nosi srce našeg Jovana. Imućan je i hoće da pomogne porodici."
Uglavnom, nešto je Johana "teralo" da istraži o čemu se radi. Uspeo je, objašnjava Dželetović, čak da pronađe kuću u Albaniji u kojoj je Jovan "operisan", odnosno - vađeni su mu organi, dok se nije stiglo i do srca.
- Doskora ni ja nisam znao da se radi o onoj Žutoj kući koja je pominjana u medijima jer ju je Johan zvao samo "kuća". Pažnju mu je priviklo đubrište pored zgrade koje je krišom snimio, a tu se nalazili špricevi i ambalaže lekova koji se koriste pri presađivanju organa. Podatke je 2003. Johan dao nemačkoj obaveštajnoj službi, preko narednika koga sam pomenuo, kao i koordinate u blizini mesta Burela. Dao im je i preciznu skicu kuće, a jednu je i meni nacrtao kada smo razgovarali te 2004. godine.
A sve se završilo, objašnjava Dželetović, time što je Milanov ujak pristao da Johan usvoji dečaka, ali tek pošto mu je ovaj obećao da će preći u pravoslavlje, da se dečakovo ime i prezime neće menjati i kako će poslednji potomak ove porodice ostati u kontaktu sa svojima. Dželetović ističe da je neka imena u romanu promenio najviše zbog toga da Jovanov sin ne bi dalje bio "uvučen" u priču, jer je već dosta propatio. Novinar i aktuelni predsednik skupštinskog Odbora za Kosovo Milovan Drecun kaže da je i sam više puta bio svedok tragičnih sudbina našeg naroda na Kosovu, da su mnoge priče neispričane, a svaka je na svoj način tragična. Dželetovićev roman je istina koja zaslužuje pažnju.
Italijanska vezaKada je uspostavljen kanal šverca sa Italijom, počela je i trgovina ljudskim organima. U Italiji je otvoreno mnogo privremenih, mobilnih hirurških bolnica koje su se stalno premeštale. Bilo ih je i na brodovima. Kosovo je postalo glavna magistrala za trgovinu ljudskim organima, a glavna deonica Prizren, Klina i Istok, navodi Dželetović.
|
