Petar II Karađorđević opet u otadžbini (6): Svi pod komandu Tita

Bog i narod će suditi kralju - poručio je Draža Mihailović kad je čuo govor o ujedinjenju vojske pod komunistima.

Promene političkih okolnosti dovele su u jednom trenutku do odluke sila koje su se borile protiv Hitlera, da sve karte na jugoslovenskom frontu bace na partizane Josipa Briza Tita, što je automatski značilo da se niz vodu pušta sad već đeneral Draža Mihailović koji je proizveden u ministra vojnog. U tu svrhu je Petar Drugi morao da održi govor na radiju u kojem je pozvao vojsku da se stavi pod komandu Tita.
 

Kraljev govor na radiju izazvao je različite reakcije među srpskim političarima u emigraciji. Grupa srpskih političara oko Slobodana Jovanovića setila se u poslednjem trenutku da uputi zakasnelu poruku Mihailoviću: da je kucnuo čas da se ceo narod ima dići na oružje. Morate da izjavite da ste spremni da obustavite bratoubilačku borbu i da ostavljate sve rasprave za posle rata.
 

Kraljevo obraćanje narodu 12. septembra 1944. Mihailović je primio dosta bolno. Nije imao nerava da kraljev govor sasluša, a kad su mu saopštili njegovu sadržinu, dugo je sedeo sam, bez ikakve reakcije.

"Najteži i najstrašniji udar naneo nam je kralj, čijim smo se imenom zaklinjali. Bog i narod neka mu sude" pisao je kasnije Mihailović.

Govor Petra Drugog je naljutio i Tita, iako mu je formalno išao u prilog. Naime, komunisti su tražili da tekst govora kralja napiše vlada, odnosno Ivan Šubašić, a postojao je i čitav niz uslova da partizani stanu iza toga.

Draža Mihailović

Tito je tražio i da kralj nedvosmisleno naredi četnicima da se stave pod komandu komunista ili da, ako to ne žele da učine, odmah budu demobilisani, da polože oružje, te da će posle rata biti poslati u izbegličke logore, a da im nikada neće biti dopušteno da se vrate u Jugoslaviju. Tito je napravio i mali "ustupak", pa je četnicima koji bi prišli njegovoj vojsci dopustio da ratuju sa simbolima kraljevske armije, kokardama i činovima.

Uveliko se u međunarodnim krugovima vodila debata o sudbini Jugoslavije, pa je tako sovjetski lider Staljin u nekoliko navrata ponovio da on nema ništa protiv kralja Petra, ali da je on nedelotvoran vođa, da ga Hrvati i Slovenci ne doživljavaju svojim kraljem. Na to je Čerčil dodao da je kralj premlad, da ima samo 21 godinu i da će se teško nositi sa izazovima porušene zemlje. Ipak, pred kraj rata je Staljin više potencijala video u kralju od samog Čerčila, pa poručuje Titu da monarhu treba dopustiti da se vrati u zemlju.

"Ne morate ga primiti za sva vremena. Privremeno, pa mu posle udarite, u zgodnom trenutku, nož u leđa".

Tito nije hteo ni da čuje, podsećajući da je njegova borba i klasna, da su Karađorđevići omraženi u narodu, da su svi buržoaski političari izdajnici.

Princ Tomislav Karađorđević

Po svom povratku iz Moskve, Čerčil je obavestio kralja Petra o rezultatima razgovora sa Staljinom, predstavljajući ih kao veoma povoljne za Jugoslaviju. Spomenuo je kao najvažnije da pitanje monarhije nije rešeno, već je predloženo da se odluka donese na referendumu posle rata. Na referendumu je doneta odlučna odluka - Jugoslavija postaje republika, a kralju i svim Karađorđevićima se zabranjuje povratak u zemlju, oduzimaju im se građanska prava i imovina.

Knez Pavle Karađorđević je zbog podrške Trojnom paktu osuđen u odsustvu za veleizdaju. Da bi se položaj monarhije što više otežao, verovatno pod uticajem komunističke tajne službe, u vrhu Srpske pravoslavne crkve dolazi do raskola. U javnosti je posebnu pažnju izazvala aktivnost princa Tomislava Karađorđevića, koji se svrstao u pobornike održavanja jedinstva SPC i sa sobom povukao i prestolonaslednika Aleksandra.
 

U jesen 1965. princ Tomislav je pružio podršku episkopu Firmilijanu, prisustvujući na nekoliko crkvenih skupova. Iako na tim skupovima nigde nije bilo reči protiv kralja Petra, suprotan stav princa Tomislava od svoga brata, koji je tada podržavao raskol, otvaralo je pitanje jedinstva u Kraljevskom domu.

Kako bi se, koliko-toliko rešio nesporazum između braće, kralj Petar Drugi piše bratu Tomislavu pismo 14. decembra 1965. godine u kojem između ostalog navodi:

"Tragične odluke Svetog Arhijerejskog Sabora od maja 1963. godine ozbiljno su poremetile, ako ne i potpuno prekinule našu bratsku saradnju na državnim i narodnim poslovima, koju sam Ja smatrao dragocenom.

I za Tebe, kao i za druge dobronamerne i neobaveštene emigrante, moglo je da se smatra, da ste u toku prvih nekoliko meseci od napred spomenutih odluka bili u zabludi u tome da li je ili ne u pitanju jedan novi manevar komunističkog režima u zemlji, da upotrebi Srpsku pravoslavnu crkvu za razbijanje nacionalne emigracije i uništenje monarhije i privrženost našega naroda za nju, jer su svi dosadašnji pokušaji sa amnestijama i drugim trikovima ostali bezuspešni. Od momenta kada se uvidelo da je to jedna sinhronizovana akcija komunističkog režima protiv naše SPC, nijedan emigrant, a pogotovo Ti, dragi Tomislave, kao član Kraljevskog doma, ne možeš da se pravdaš zabludom ili neznanjem, da posredi nije čista komunistička akcija."

Braća su izgladila odnose u leto 1967. godine kada je za vreme boravka u Njujorku princ Tomislav telefonom pozvao brata. Razgovarali su dugo i prisno. Ipak, uskoro je usledio i pisani odgovor princa Tomislava bratu, kralju Petru u kojem mu zamera na optužbama koje nanose štetu dinastiji Karađorđevića. Bratu kralju je zamereno i to što je praktično preuzeo ulogu i pojavljuje se kao "poglavar" jedne emigrantske crkvene organizacije, što je u suprotnosti važećem Ustavu. Na kraju princ Tomislav traži od svoga brata da ne objavljuje ovo njegovo pismo, jer ćeš onda "Ti otkriti da u Domu Karađorđevića postoji spor. Onda ćeš Ti, na likovanje današnjih komunističkih jugoslovenskih vlastodržaca, otežavati povraćaj monarhije u Jugoslaviju i pomoći produživanje komunističke vladavine."