Petar II Karađorđević opet u otadžbini (4): Kralj u bekstvu

Posle prevrata u kojem je svrgnuto Namesništvo i jugoslovenska vlada, pučisti su znali da će Hitlerov odgovor biti napad, kako se i dogodilo 6. aprila 1941. Nacionalno heterogena jugoslovenska vojska nije bila ni motivisana, ni obučena niti opremljena za borbu sa strašnom nemačkom armijom i posle 11 dana armija je kapitulirala, a Jugoslavija praktično nestala.

Petar II Karađorđević i knez Pavle

Zbunjen munjevitim događajima u istoriji, mladi kralj Petar Drugi sa Avale je mogao samo da gleda kako gori prestoni Beograd. Od trenutka kada je dekretom proglašen punoletnim, mladi kralj se interesovao kod generala da li je već naređena mobilizacija, na šta mu đeneral Dušan Simović odgovara odrično jer "bi takav potez mogao da provocira Nemce i da ne treba pokazivati da strahujemo od rata".

Njega niko objektivno ne može kriviti za ono što se zemlji dogodilo, čak ni za to što je verovao đeneralu Simoviću koji ga je posle puča uveravao da Hitler neće napasti Jugoslaviju. Kao dečak on nije mogao da razume komplikovane političke odnose u Jugoslaviji, a još manje složene prilike u međunarodnoj zajednici, niti nemoć vojske za odbranu.

O iskustvu se svakako ne može govoriti. Da stvar bude još teža po njega, Petar nije imao ni na koga da se osloni za savet. Njemu bliski knez Pavle je bio proteran iz zemlje, majka i braća Andrej i Tomislav su takođe bili daleko. Kraljica Marija je tiho živela u okolini Londona gde se oporavljala posle bolesti.

Simovićeva vlada ipak je naredila mobilizaciju 4. aprila 1941. godine, ali je tada već bilo prekasno i ubrzo je u strogoj tajnosti doneta odluka da vlada ide u Grčku. Dok kod Simovića nije bilo dileme da li je ta odluka ispravna, mladi Petar Drugi nije bio tako siguran. U nedostatku bližih savetnika, on traži razgovor s patrijarhom Gavrilom Dožićem kojeg pita smatra li mudrom odluku da on napusti zemlju. Patrijarh se složio da i kralj treba da ode.

Patrijarh Gavrilo

Članovi vlade su se tog prvog dana bombardovanja Beograda povukli na Avalu i odatle je kralj Petar poslednji put posmatrao prestonicu, koja je gorela, dok se iz gradskih ruševina dizao prema nebu visok stub dima.

U haotičnom povlačenju vlada i ministri se prebacuju u Banju Koviljaču, a deo ministara odlazi vozom za Užice. Tu se konačno vlada i doslovce raspada, jer je u Sevojnu potpredsednik vlade Vladko Maček 7. aprila podneo ostavku i za svog zastupnika imenovao Juraja Krnjevića koji je dotad službovao u inostranstvu. Maček se odmah vraća u Zagreb gde posle proglašenja nezavisne Hrvatske odlazi u zarobljeništvo ustaša.

Nemačka armija je 12. aprila po podne ušle u Beograd. Vlada je iz Sevojna stigla na Pale kod Sarajeva, gde je 13. aprila održala svoju poslednju sednicu. U tom trenutku se konačno slomio i moral đenerala Simovića koji kralju podnosi pisanu ostavku na položaj načelnika Vrhovne komande i za to mesto predlaže đenerala Danila Kalafatovića kojem je kao predsednik vlade dao punomoćje da potpiše "primirje" s Nemcima, a sve kako bi se navodno dobilo na vremenu za konsolidaciju vojske. Ali, kada je Kalafatović stigao na razgovor s Nemcima, u ambasadi Čehoslovačke u Beogradu, čuo je samo da Nemci nemaju nameru da pregovaraju o bilo kakvom primirju, već da se od njega očekuje da potpiše bezuslovnu kapitulaciju.

General Dušan Simović (1942.)

 

To se i dogodilo 17. aprila, a pored Kalafatovića potpis na kapitulaciju stavio je i bivši ministar spoljnih poslova Aleksandar Cincar-Marković. Na osnovu ovog ponižavajućeg čina, 18. aprila obustavljene su vojne operacije između zaraćenih strana na svim frontovima u zemlji što je Simović tumačio kao "kapitulaciju na bojnom polju, kao vojnički, a ne politički akt".

Beograd april 1941.

Dok se zemlja vojno i politički raspadala, treba reći, kralj nije imamo nikakvu vezu sa Vrhovnom komandom, osim s đeneralom Milanom Nedićem. komandantom Grupa armija Jug, koja je u dolini Strumice još pružala otpor Nemcima.

U svom tom seljakanju s vladom iz jednog prinudnog smeštaja u drugi, kralja Petra Drugog pratila je Žandarmerija dvora kojom je komandovao Jezdimir Dangić. Kralj je s pratnjom stigao u Han Pijesak 12. aprila, da bi potom otišao do manastira Ostrog gde se ponovo sreće s patrijarhom Gavrilom.

Kralj Petar s pratnjom je napustio Jugoslaviju 14. aprila 1941. godine, avionom s aerodroma u Nikšiću, a sledećeg dana krenuli su za njim i članovi vlade. Prvo odredište bila im je Atina i tamo su imali izuzetno srdačan doček uz počasti kakve pripadaju državnicima. Grci su se prosto pravili kao da Jugoslavija postoji, a ne da je raskomadana čim su prve gusenice nemačkih tenkova zaorale okupiranu zemlju.

Dok su Grci živeli u iluziji da Jugoslavija postoji, jednake iluzije imala je i kraljevska vlada koja se ponašala kao da još bilo čime osim sobom upravlja. Ministri su sebe smatrali jedinim pravno priznatim organom vlasti, kako je to istinski i bilo prema slovu Ustava iz 1931. godine kojim je dozvoljeno kralju i ministrima da budu i u inostranstvu i da upravljaju zemljom.

Premijer Dušan Simović i ministar inostranih dela su, praktično odmah po dolasku u Atinu, jurnuli u britansku ambasadu kako bi Englezima objasnili zbog čega je jugoslovenska vojska doživela tako brzi poraz, a upravo taj njihov korak ukazuje i na to ko je zaista stajao iza puča 27. marta. Posle kratkog zadržavanja u Atini, vlada se s kraljem seli u Kairo, a zatim kralj kreće put Jerusalima. Negde u to vreme Petar Drugi počinje da govori ministrima da namerava da ode u Kanadu ili SAD kako bi bi tamo eventualno prikupio zdravo jezgro jugoslovenske armije i pripremio ih za borbeni povratak u zemlju sa saveznicima.

Od 19. aprila 1941, kralj Petar i vlada imali su svoje trajnije stanište na Srednjem istoku. U Jerusalimu, koji je tada još pod britanskom upravom, bio je improvizovan kraljev dvor, dok su ministri bili smešteni u italijanskom manastiru malteškog reda, Tantuiru, desetak kilometara od Jerusalima.

Sutra: Petar II Karađorđević opet u otadžbini (5): Ženidba usred leta