Petar II Karađorđević opet u otadžbini (3): Umetnik na političkoj vatri
Kralj Aleksandar je nesporno imao veliko poverenje u brata od strica Pavla, ali je činjenica da Pavle u mnogo čemu nije dobro razumeo unutrašnje političke prilike jer ga to i nije interesovalo. On je voleo umetnost i njoj se gotovo u celosti posvetio, a kako je bio izrazito stidljiv, povučen, on nije u narodu uživao neki poseban autoritet.
I sam dvor je pogrešio što makar od imenovanja Pavla za namesnika nije krenuo da u javnosti gradi autoritet Pavla, što će, kasnije se videlo, biti velika prepreka u razumevanju vršioca dužnosti vladara sa građanima.
Knez Pavle Karađorđević u Jugoslaviji nije imao nikakvu važnu ulogu u političkom životu, veoma mnogo vremena je provodio na putovanjima po inostranstvu, vodio je Crveni krst i Aeroklub, sakupljao slike za muzejsku kolekciju. Politika ga uopšte nije interesovala i tek malo pre preuzimanja dužnosti proizveden je u čin gardijskog potpukovnika, što svedoči i o tome koliko ga ni vojna karijera nije zanimala. Pavle se toliko razlikovao od Aleksandra da je njegovo imenovanje za mnoge bilo iznenađenje.
Aleksandar je bio žustar, dinamičan čovek, svadljiv ako je potrebno, dok je Pavle bio tih, nasmejan, povučen u sebe i nespreman da se sa bilo kime svađa, ili da povisi ton. Ipak, ministar Dvora Milan Antić se Pavla sećao i kao zlopamtila. Govorio je da je on vrlo dobro pamtio šta ko govori i znao je da odreaguje, ali nikad naglo. Nikad vikom.
Skromni knezPavle Karađorđević je pre imenovanja u namesništvo živeo sa porodicom dosta skromno u jednoj vili na Topčideru, od apanaže koju je dobijao od dvora. Često je putovao u inostranstvo i bio gost na dvorovima mnogih kraljevskih porodica s kojima je bio u rodbinskim vezama. Družeći se i živeći sa prinčevima i kraljevima, kod njega se prirodno javljala težnja da u svemu dostigne njihov nivo i živi njihovim životima. |
Takve osobine su učinile da mnogi kneza Pavla dožive kao nesigurnog vođu, kao čoveka kojem nedostaje i znanje i iskustvo, ali i unutrašnja snaga da iznese posao koji mu je poveren. Svojih nedostataka bio je svestan i sam knez Pavle, pa je često znao da se požali svom prijatelji Ivanu Meštroviću na druge namesnike koje nije mogao da podnese. Govorio mu je i "kako bi najviše voleo da pobegne i sve ostavi, kako ga u Beogradu svi mrze, kako su neiskreni, da mu se prosto sve zgadilo". Kada bi se našao u teškoj situaciji da rešava složene međunarodne probleme, padao bi u depresiju i govorio kako bi voleo da nije živ.
U takvoj atmosferi je Pavla dočekao i zahtev Hitlera da Jugoslavija priđe Trojnom paktu sila Osovine i ogroman otpor u Srbiji takvom činu. Znao je knez namesnik da vojska nešto priprema. Štaviše, Pavle je dobio otvoreno upozorenje vođe pučista, vazduhoplovnog đenerala Simovića da bi "avijacija u slučaju potpisivanja pakta mogla čak i da bombarduje Dedinje".
Poslednji pozdrav
General Simović je kralja proglasio punoletnim
Odmah pošto je potpisao ostavku, knez Pavle je otišao u Beli dvor i od upravnika kompleksa tražio da mu donese iz blagajne svu gotovinu, kao i dokumentaciju o kupovini imanja na Brdu kod Kranja u Sloveniji.
U dvorskom kompleksu u tom trenutku bio je i kralj Petar Drugi. On je odlučio da priđe stricu i pomogne mu u pakovanju, a zatim je primio na sastanak i novog predsednika vlade, pučistu đenerala Simovića.
|
Vlada na sve to nije reagovala i knez Pavle je 26. marta, uveče, krenuo vozom na svoj uobičajeni boravak na Brdo kod Kranja. Putovao je sam, bez kneginje Olge i dece, što navodi na misao da nije slutio šta se može dogoditi u Beogradu. Usledio je puč, izveden u noći 27. marta i pučisti su za samo jedan sat zauzeli glavne vladine institucije, uhapsili predsednika vlade Dragišu Cvetkovića i ministre.
Maloletnog kralja Petra Drugog je o događajima protekle noći obavestio sobar 27. marta u šest sati ujutro. Uplašen i iznenađen, Petar ubrzo shvata da je praktično zarobljen u dvoru. Tada od njega ministar vojni, đeneral Petar Pešić traži da gardijska jedinica koja je čuvala dvorski kompleks pruži otpor i suprotstavi se pučistima, te mladi kralj odlazi u Štab Garde na Banjici gde su mu vojnici izrazili lojalnost. Odmah su topovi okrenuti prema gradu.
U međuvremenu je u zgradi Ministarstva vojnog vođa puča general Simović pročitao sastav novog kabineta na čijem je čelu bio, te je vlada odmah donela odluku kojom se mladi Petar Drugi proglašava punoletnim, pet meseci pre nego što bi kralj zaista postao punoletan.
Prvi dokument te vlade bio je Kraljev proglas o stupanju na presto. Tekst proglasa, po svemu sudeći, izdiktirao je Slobodan Jovanović, mada se o njegovo autorstvo otimaju Radoje Knežević, koji će kasnije biti imenovan za ministra Dvora, i đeneral Simović.
Tekst objave narodu na Dedinje su zajedno odneli major Živan Knežević i major Lazar Janjić s namerom da nagovore Petra da ga potpiše i pročita na radiju tog jutra. Međutim, Garda nije propustila izaslanike pučista, te je dokument ostao nepotpisan, a nije bilo ni kraljevog govora na radiju, dok major Knežević nije želeo krvoproliće i odmah se vratio kod đenerala Simovića.
Došlo je do improvizovanja, pa je oko devet sati tog jutra 27. marta kapetan Jakov Jovović na radiju pročitao tekst proklamacije o kraljevom preuzimanju vlasti. Knez Pavle je odmah vraćen s puta u Beograd, gde je s namesnicima primoran na ostavku i iste večeri otpremljen u izgnanstvo u Grčku.
Kada je uvođen u kancelariju u kojoj je sedeo đeneral Simović, sad već kao predsednik vlade, Pavla su za podlakticu držali oficiri.
"Majore, zaboga! Za time zaista nema potrebe!", rekao je đeneral Simović.
"Neka, neka. Mislim sam da će biti i gore", uzvratio je Pavle.
Namesnici Stanković i Perović su već bili u sali i sva trojica su postavljena prekoputa Simovića, dok im je u kožnoj futroli stavljen dvorski memorandum na kojem je trebalo da potpišu ostavke.
Bez protesta su to sva trojica učinila i knez Pavle je odmah zatražio od predsednika vlade Simovića da mu dozvoli dovoljno vremena da se spakuje. Pre odlaska iz zemlje kraljevskim vozom koji je za te potrebe već stajao spreman na železničkoj stanici, Pavle je zamolio i da mu se dopusti da još jednom vidi mladog kralja.
Đeneral Simović mu to odobrava.
I na Dedinju je raslo uznemirenje. Kralj Petar je čuo proklamaciju, emitovanu u njegovo ime više puta preko radija, i shvatio da je prevrat već izveden i da je vojska uzela stvar u svoje ruke. Zatim mu je rečeno da vojska polako opkoljava dvor na Dedinju.
Situacija se smirila odlukom Pavla da mirno odstupi i ne izda naređenje gardistima ili Dunavskoj diviziji da krene u oružani obračun s pučistima. Dan kasnije je služena svečana liturgija u Sabornoj crkvi, a novi ministri su pred patrijarhom podneli zakletvu kralju. Zatim je Petar Drugi obišao grad i video na ulicama mnogo sveta koji kliče njegovo ime.
