Ostroška zagonetka - blago Karađorđevića (15): Tajna svetog trojstva
Prenos relikvija iz Titograda na Cetinje i primopredaja obavljeni su odmah i uz potpunu dokumentaciju - sve u strogoj konspiraciji i sa izuzetno jakim, i za prilike potpuno neuobičajenim policijskim obezbeđenjem. U tom stanju se ovo blago i danas čuva na Cetinju.
Tog 18. januara 1978. godine, kad su odškrinuta teška vrata policijskog sefa, izronila je i gromovita sumnja: da li to Crna Gora ima sreću da se na njenom tlu već blizu 40 godina nalaze tri najveće hrišćanske svetinje, neprocenjivo blago pred kojim zastaje dah čak i onima koji nemaju nikakve veze s religijom.
U uskim krugovima se verovatno već sasvim pouzdano znalo da je u pitanju basnoslovno blago i nemerljive kulturne i duhovne vrednosti. Po nekim saznanjima, recimo, ikona Bogorodice, kojoj neki pripisuju i čudotvorne moći, te 1978. bila je procenjena i osigurana čak na 10 jednogodišnjih budžeta Crne Gore.
Nemi svedok
Proći će potom još petnaestak godina i tek tada će svet saznati da se na Cetinju nalaze tri najveće hrišćanske svetinje za kojima se traga od raspada ruskog carstva 1918. godine. Za njima tragaju naslednici ruske carske kuće nestale u oluji Oktobarske revolucije, potom potomci kralja Aleksandra Karađorđevića koji ih je dobio tridesetih godina prošlog veka kao uzdarje zato što je otvorio srce i vrata pripadnicima ruske carske armije pobeglim iz otadžbine pred boljševičkim pogromom i našli spas u Jugoslaviji.
Car odrešio kesuCar Pavle Prvi je odrešio kesu i dao da se relikvije ukrase rubinima, safirima i dijamantima, draguljima u bojama ruske zastave. A da ne bi učinio nepravdu prema darodavcima, car je naredio da se među ukrase ukomponuje i obeležje malteškog reda. Tako su ukrasi sve tri relikvije upotpunjeni belim kracima krsta malteških vitezova. |
Tu su i pripadnici Malteškog viteškog reda Svetog Jovana kojima su ove svetinje vekovima pripadale, koji su ih objedinili i sačuvali u burnim i prevratnim stolećima. U tom svetom trojstvu nalaze se, dakle, ruka svetoga Andreja i delić Časnog krsta, dok ikona Bogorodice Filermoske zauzima posebno mesto - smatra se najstarijom sačuvanom slikom majke Hristove: "Ono što joj daje posebnu draž jeste činjenica da predanje govori da ju je naslikao lično sveti apostol i jevanđelista Luka prema živom modelu, odnosno s blagoslovom same Bogorodice", kaže Tamara Ognjević, istoričar umetnosti, poznati novinar i publicista, u jednom eseju o ovoj ikoni.
"Kako je apostol Luka, daroviti grčki lekar sa prefinjenim smislom za pisanje i slikanje, zapravo jedini od četvorice jevanđelista koji nije sreo Hrista, jer se njegovim učenicima priključio tek nakon događaja na Golgoti, lik žene neodređenih godina iz čijih očiju, ali i čitavog izraza, potresno zrači otmena tuga, u celini odgovara onom duševnom stanju i raspoloženju u kojem je autor najstarije i najzagonetnije ikone na svetu mogao zateći Mati Božiju."
Ona, kako ističu autori jedne emisije TV Crne Gore posvećene ovoj ikoni, ostaje "nemi, a živi svedok svega što se u dva milenijuma zbivalo u hrišćanskom svetu, svih prelomnih i sudbinskih trenutaka, njegovih uspona i širenja hrišćanstva, njegovih posrnuća i krvavih raskola, njegovog trajanja i otpora drugim religijama i uticajima".
Proteklih dvadeset godina, otkad je utvrđeno da se tri najveće hrišćanske svetinje nalaze na Cetinju, traju uglavnom politikantska nadmudrivanja oko toga kome one pripadaju i gde ih i kako treba čuvati i učiniti dostupnim javnosti, ali i špekulacije da bi neka neodgovorna vlast mogla da za sitne pare nekome prepusti to nenadmašno duhovno i kulturno blago.
Prvi kandidat za to su svakako malteški vitezovi koji su se uviđajući uzaludnost otpora, 1798. godine uklonili s puta Napoleonovoj moćnoj armadi pokrenutoj u poznati "egipatski pohod". Zauzvrat su od francuskog osvajača dobili dozvolu da odu sa Malte i, osiromašeni i poniženi, da traže negde novo mesto pod suncem. Dospeli su do Trsta, a odatle krenuli u Rusiju gde ubrzo počinje "rusko poglavlje" istorije ovih svetih stvari koje su, u znak zahvalnosti što ih je primio pod okrilje, Maltežani poklonili tadašnjem ruskom caru Pavlu Prvom, sinu glasovite Katarine Velike, vladaru koji će, iako je kratko vladao, ostati upamćen po svojim neobičnim vladarskim potezima.
Planovi za večnostDo sada nema zvanične potvrde da su malteški vitezovi preduzeli neke korake za povraćaj svetinja, ali se u po glasa može čuti njihova tvrdnja da one ruskom caru nisu ni bile poklonjene "za sva vremena", a pitanje "prava svojine" nad relikvijama drže kao dežurnu temu još od vremena likvidacije ruske carske porodice. U Crnoj Gori je ranije bilo nekih špekulacija da su Maltežani, navodno, svojevremeno nudili Milu Đukanoviću 150 miliona dolara za njih. Ako sve to i nije tačno, kad je u pitanju ova bezmalo 900 godina stara organizacija, na značaju dobija jedno upozorenje Darsija Ozborija, nekadašnjeg britanskog ambasadora u Vatikanu, koji je još pre 66 godina kazao da "oni računaju u vekovima, a planiraju za večnost". |
Pored ostalog, i po odnosu prema malteškim vitezovima. Oni su kasnije napustili Rusiju i vratili se u Italiju gde i danas deluju pod moćnom zaštitom pape. Prava na relikvije se sigurno neće tako lako odreći ni Rusija, odnosno naslednici ruske carske kuće jer su ukrašene neprocenjivim ruskim blagom i draguljima.
Svetinje su se zatekle u pridvornoj crkvi Svetog apostola Pavla u Gatčinu u danima Oktobarske revolucije i tragičnog dinastije Romanovih 16. jula 1918. godine. One su tu potom čuvane sve do 13. oktobra 1920. godine kada ih je tadašnji nastojnik ovog hrama, protojerej Jovan Bogojavljenski, uz pomoć grofa Ignjateva i nekoliko visokih belogardejskih oficira preneo u Talin, u Estoniju, gde je odlučeno da se svetinje predaju zakonitom nasledniku, staroj carici Mariji Fjodorovnoj, majci poslednjeg nosioca ruske carske krune Nikolaja Drugog Romanova, koja je izbegla pogrom boljševika.
Stara carica je u to vreme živela u Kopenhagenu, svom rodnom gradu. Svetinje je izgleda pohranila u tamošnjoj ruskoj crkvi Aleksandra Nevskog, gde su čuvane sve do njene smrti, 13. oktobra 1928. godine. Posle su, po nekim podacima, nakratko prenete u Berlin, u ruski saborni hram, da bi tokom 1932. godine pod nerazjašnjenim okolnostima dospele u Beograd, na dvor kralja Aleksandra Karađorđevića, po navodnoj želji same carice Marije Fjodorovne, a "u znak blagodarnosti srpskom narodu koji je u nedra svoje države s ljubavlju primio hiljade ruskih izbeglica".
Mutna priča
U ovoj mutnoj priči izvesno je da je kralj Aleksandar dospeće svetih stvari u Beograd čuvao kao najveću tajnu koju, koliko se zna, nikome nije poverio sve do pogibije u Marselju 1934. godine. Tako je izgleda ostalo i narednih nekoliko godina sve do uoči samog Drugog svetskog rata kada je knez Pavle Karađorđević tajnu odao i svetinje pokazao nekom Amerikancu. Svetinje su s najvećom brigom pokrenute iz Beograda onih mučnih aprilskih dana 1941. godine kada je i kraljevska porodica krenula u bežaniju.
Tako su sa ostalim dvorskim blagom stigle u Ostrog, tri-četiri dana pre kapitulacije Jugoslavije i tu im se zagubio trag u narednih jedanaest i po godina. Sada, pak, kada su svetinje ponovo ugledale svetlo dana, kada više nije toliko važna njihova novija istorija sem u delu koji krije odgovor ko ih je i kad opljačkao, u prvi plan, i sa stanovišta dinastije Karađorđević, izbija pitanje stvarnog vlasništva nad njima: da li Crna Gora posle 73 godine ima izgleda da ih sačuva i zadrži kao svoje kulturno i duhovno blago?
