Rađanje srpskih himni (6): Utopljene duše
Pukovnika Branislava Milosavljevića je dirnula sudbina ranjenika koji su brodovima kretali u Tunis, i tada je spevao pesmu o lađi francuskoj.
Kada je u prvoj godini Velikog rata pešadijski pukovnik Branislav Milosavljević sa srpskom vojskom prešao Albaniju, stigao je na Krf i ubrzo se našao u grupi oficira koja je, septembra 1916, otišla u Rusiju i preuzela komandu u Srpskoj dobrovoljačkoj diviziji. Međutim, boljševička revolucija je naredne godine presudno uticala na to da se dobrovoljački korpus povuče iz Rusije i ode na Solunski front.
Vojnici i njihov komandant su prevezeni sa juga Rusije na sever, do luke Arhangelsk na Belom moru, odakle su brodovima otišli u Francusku. Odatle su dobrovoljci prevezena vozovima da bi se ponovo ukrcali na brodove i Sredozemnim morem stigli u Solun.
Molba svetom Nikoli
Tu, u Solunskom polju, u logoru neraspoređenih oficira u Mikri 1917. godine pukovnika Milosavljevića je dirnula sudbina ratnih drugova, ranjenika i bolesnika, koji su ponovo prebačeni na brodove kako bi stigli u saveznički vojni logor i bolnicu u tuniskoj luci Bizerti. Spevao je "Izgnanike", a kada je stihovima dodata i melodija, pesma je postala najpoznatija srpska tugovanka iz Velikog rata "Kreće se lađa francuska". Naziv je dobila prema stihovima koji glase: "Sinje je more široko. Široko, hladno, duboko. Kreće se lađa francuska sa pristaništa solunska. Odlaze moji drugovi, drugovi srpski vitezi, u zemlju daljnu Afriku.
Svi nose tugu veliku. Iz svoje zemlje prognani, po svetu blude mlađani. Tuđino majko, maćijo, zbogom zanavek Srbijo! Pa kad se more zaljulja, mahnito silno udara, svi mole svetog Nikolu, njegovu silu na moru! Mnogi će od njih biti plen, kad dođe švapski sumaren, mnogo je Srba propalo u moru hladnom ostalo. Šta li je Srbin zgrešio? Bogu se uvek molio; sedam se leta borio; u rovu slavu slavio. Uzalud čekaš majko ti, da ti se vojno živ vrati, more je sito, miruje. Jedinca tvoga miluje!" Pesma je nadahnuta tragičnim sudbinama mnogih srpskih ratnika, poput one o trojici braće Urkića.
Na prelasku preko Albanije ovi mladi muzičari borili su se za život, ali iz ruku nisu ispuštali svoje instrumente. Najstariji je umro, braća su ga sahranila i saznala da će uskoro stići lađa u albansku luku Valonu da ih odveze u Afriku. Lađa je stigla u luku, a drugom Urkiću ostalo je života samo toliko da je vidi i čuje njenu spasonosnu sirenu. I on umire. Brat ga je sahranio i sačekao novu lađu koja će ga odvesti u Afriku. Kako su ga ukrcali, i on je počeo da se bori za život. Stigao je u bolnicu i - umro. Drugi vojnici koji su nekako preživeli albansku golgotu otišli su francuskim lađama na Krf i Vido, a mnogi odatle u plavu grobnicu, ne dočekavši dolazak nove lađe. Na njoj se već čula tugovanka "Kreće se lađa francuska".
Pukovnik Milosavljević je preživeo rat i ostao oficir, a 1922. godine pesmu je prvi put objavio u zbirci "Mač i lira" iz 1922. godine. Ali, u izdanju iz 1930. napominje se da "Ova pesma, danas svima poznata, peva se sa izmenjenim tekstom". Drugu verziju pesme je posle rata objavio i Nikolas Balon, pariski muzičar, koji je i komponovao rondo na ovu temu. "Lađa se kreće francuska sa pristaništa solunska, transport se kreće Srbadi, ranjeni, braća bolesni. Moleše svetog Nikolu, najveću silu na moru, živi se vratili kućama. Živela bratska sloboda! Živela bratska Francuska!". Ova verzija pesme nalazi se na francuskoj gramofonskoj ploči "Veliki rat", koja je snimljena čim je nastao mir, a peva je Živan Vasić.
Nastala je uoči velike ofanzive pod komandom francuskog maršala i vrhovnog komandanta na Solunskom frontu Franše D'Eperea, kada su na Vardaru, tom grudobranu od austrougarske vojske, zbog nedostatka prave sanitetske službe, ranjenici, među njima i srpski, bili izvlačeni sa ratiša i brodovima prevoženi u dobro opremljene bolnice južne Francuske, bolje opremljenim za lečenje. Brod je podigao sidro u Solunskoj luci. Ranjenici, iscrpljeni i izgladneli ječe, a more se sve više uzburkava i odvlači ih sa sobom, u neizvesnost, jer su lađe u tim ratnim godinama donosile ne samo život nego su odvodile i u smrt.
Jadnici, jadnici
U vojni logor u Bizerti, u Tunisu stigla je jedna lađa. Kruži oko pristaništa, ali joj niko ne daje dozvolu i znak da može da pristane. Samo jedan čovek, okrenut leđima moru viče na francuskom jeziku: "Jadnici! Jadnici!" Proneo se glas da su stigli srpski vojnici tifusari. A na lađi, vojnici bez udova, u zavojima, skoro nepomični. Poručnik, ranjen u nogu, ustaje, odgovara: "Nema toga ovde, nema" i komanduje postrojavanje. Vojnici ustaju, jedan vadi frulu i nevešto, nejako, poslednji put, svira "paradni marš". Iz stopala nesrećnika kojima je pala komanda "Napred! Marš!", lipti krv. Marširaju ratnici sa Cera i Kolubare, ostavljaju krvavi trag na palubi. Lađa se konačno približava pristaništu.
Dobrovoljci iz Rusije
Iz Rusije su brodovima Car, Dnjepar, Carica, Dvinsk u solunsku luku stigli budući Jugosloveni i oduševljeno krenuli u boj za novu, zajedničku državu. Dobrovoljci iz Rusije nikad nisu zaboravili putovanje preko Severnog mora do Engleske, da bi otuda stigli u Srbiju, niti lađu Car i pesmu "Na severu ledeno je more". |
Lađe su bile sudbonosne za srpsku vojsku u Prvom svetskom ratu: značile su spas preživelih ratnika sa albanske Golgote, francuska lađa ih je odvezla na Krf i Vido, potapane su lađe srpskim junacima, ali su i dovodile srpske dobrovoljce iz celoga sveta da pomognu svojoj braći za oslobođenje. Na lađama su srpski vojnici umirali, sa njih su bacani u more. Na lađama su poslednji put marširali, pevali o rodnim selima, brdima i dolinama otadžbine. Lađe su služile da i ih vrate kućama.
Već krajem 1915. godine, oko 500 dobrovoljaca iz Amerike, Crnogoraca, Bokelja, Bosanaca, krenulo je u Srbiju. Lađa je kod San Đovanija di Medua naletela na minu... Iz Čikaga su doplovili i hrvatski dobrovoljci da bi preko Bizerte stigli na prilepsko bojište, noseći transparent "Jugosloveni za ujedinjenje". Iz Klivlenda su okeanom stizali Slovenci.
Bravo, Serb
Ratnik Jovan Ćirić sećao se tih strašnih godina: "U solunskoj luci bolesni đaci koji su prešli Albaniju sa divljenjem posmatraju francuski brod Provansa, koji treba da ih odvede u Francusku da se leče i nastave započeto školovanje kako bi se jednoga dana vratili i pomogli svome narodu... Ja sam jedva koračao, a jedan mi je kolega dobacivao: 'Ajde, 'ajde, nećemo dugo, sve će nas pobacati u more! Ali, na brodu se ipak stalno čula naša pesma. Francuski mornari su se čudili odakle nam tolika snaga... Evo, najzad i Marselj... Mnogi su klečali i ljubili francusku zemlju kao neku svetinju...
A na pristaništu, gledajući te jadne ali ponosite mladiće, žene, majke, samo su ponavljale 'jadni Srbi'. A ti srpski mladići u pocepanim i nagorelim šinjelima ili u potpuno oveštaloj odeći, obrazovani u kolonu dvojnih redova, marševskim korakom prolazili su glavnim ulicama Marselja. Sa njihovih usana orila se pesma borbena i ratnička. Išli su slobodno kao na nekom defileu. Na balkonima i prozorima visokih palata načičkao se bio silan svet i upućivao im pozdrave: 'Bravo, Serb, bravo Serb'!"
Brod Provansa je na povratku iz Marselja torpedovan. Nastaradalo je mnogo Francuza koji su pošli na Solunski front. Tragične 1915. godine, u moru izbeglica, Albaniju je prešao i pesnik Vladislav Petković Dis. Stigao je na Krf, a odatle u Francusku, ali se 1917. lađom Italija vratio na Krf. Lađu je pogodila nemačka podmornica, i Dis je našao smrt nadomak cilja, u Jonskom moru. Pesnik slutnji i snoviđenja kao da je naslutio svoj kraj još 1911, kada mu je izašla zbirka "Utopljene duše".
