Beograd, prestonica balkanskog podzemlja (1): Smrt legende koja hoda
Već dve i po decenije štampa u Srbiji puna je izveštaja o ubistvima i zločinima. Iako zvanične statistike nema, pojedine procene kažu da je od početka ratnih devedesetih godina 20. veka u Srbiji, u mafijaškim obračunima, stradalo nekoliko stotina ljudi. Većina ubistava počinjena je u Beogradu, koji, osim što je prestonica nekadašnje SFRJ, a sada Srbije, ujedno je i centar podzemlja u regionu.
Ljuti protivnici
Neka od najspektakularnijih i najupečatljivijih ubistava u Srbiji u tom periodu imaju i svoje zajedničke imenitelje: osim gotovo istovetnog načina na koji su počinjena, za sve ove likvidacije karakteristično je i to, da ubice gotovo ni u jednom slučaju nisu otkrivene. To nisu bila samo klasična mafijaška ubistva, iako po stilu podsećaju na njih, već često i likvidacije sa političkom porukom, s obzirom da razlika između kriminala, politike i biznisa u mutnim vremenima postaje vrlo tanka, ako uopšte i postoji.
Kako bi se shvatila pozadina, milje u kom su rasli kriminalci koji su se pogotovo devedesetih godina prošlog veka obračunavali po ulicama Beograda, Novog Sada, Niša i ostalih gradova, valjalo bi se prvo podsetiti najspektakularnijeg ubistva, koje je izazvalo i najveću pažnju javnosti, najavivši tragedije koje će se od devedesetih godina odigravati na ulicama Srbije. Reč je o likvidaciji Ljubomira Magaša, poznatog kao Ljuba Zemunac, u Frankfurtu 1986. godine, čoveka koji je još za života postao legenda jugoslovenskog i nemačkog podzemlja.
Prvo mafijaško ubistvo
Još jedna likvidacija pre krvavih devedesetih godina 20. veka u Srbiji najavila je sled događaja koji će desetkovati srpsku kriminalnu scenu. Ta scena je već od 1960-ih godina bila strah i trepet za mnoge širom Evrope. Prvo pravo mafijaško ubistvo u Beogradu dogodilo se 1985. godine. Tada je likvidiran Ranko Rubežić, zvani srpski Dač Šulc, osoba koje su se zbog nepredvidivosti i agresivnosti svi bojali. Na kraju su ga likvidirali njegovi bliski saradnici, što je dovelo do toga da građani Beograda, policija i kriminalci napokon odahnu od njegovog terora.
Ubistvo Magaša bio je zloslutni znak velikog obračuna među srpskim kriminalcima. Oni koji su na sahrani nad kovčegom Ljube Zemunca tugovali ili likovali, samo desetak godina kasnije uglavnom više nisu bili među živima.
Nijedna priča o srpskom kriminalu ne može da počne bez podsećanja na prvog bosa srpske mafije Ljubomira Magaša. Na ulici, u utorak 10. novembra 1986. godine, ispred zgrade Zemaljskog suda u Frankfurtu sreli su se, namerno ili slučajno, dvojica okorelih neprijatelja - Ljuba Zemunac i Goran Vuković zvani Majmun. Prvi - stariji, iskusniji, okružen prijateljima, verovao je u pravilo da kriminalci ne pucaju u prisustvu policije, pa tog dana nije obukao pancir. Jedan star 36, a drugi 27 godina. Vuković je tek započinjao kriminalnu karijeru.
Zbog ranijih svađa, bio je u strahu od Ljube Zemunca, zbog čega je izvadio revolver i na stepeništu ubio legendu srpskog i evropskog podzemlja. Prema svedočenju samog Vukovića, on ga nije ubio jer mu je naređeno ili je bio plan, već su se slučajno sreli na stepeništu dok je on išao na suđenje, a Magaš izlazio sa svog suđenja. Objasnio je i kako je iz straha od Ljube Zemunca sa kojim je bio u sukobu, potegao oružje i ubio ga.
Samo jedan svedok
Iako su u Nemačkoj i Evropi vođeni brojni procesi protiv Ljube Zemunca za reketiranje, niko nije smeo da svedoči protiv njega. Samo je jednom pristao građevinski preduzimač iz Franfurta Zejnel Delalić, poreklom iz Konjica. Međutim, kada su nemačke vlasti otkrile da je utajio porez od nekoliko miliona evra, on je pobegao iz Nemačke. Kasnije je zbog ratnih zločina optužen u Haškom tribunalu, ali je oslobođen odgovornosti.
Motivi ovog ubistva će, izgleda, zauvek ostati misterija, jer je i sam Vuković deset godina skončao na sličan način. Iako je izvukao mnoge pouke iz ubistva Ljube Zemunca i striktno pazio na svoje obezbeđnje, verovatno nije mislio da će i on tako završiti, te da će ubice i njemu doći glave u Beogradu.
Plašio i čuvare
Ljubomir Magaš rođen je 27. maja 1948. godine u Zemunu, odakle potiče i njegov nadimak. Rano je otišao u Zapadnu Evropu gde je napravio svoju kriminalnu bandu. Bavio se reketiranjem, odnosno iznudom, osuđivan je za silovanja, razbojništva i krađe. Bio je najmoćniji kriminalac u Frankfurtu, u samoj Nemačkoj i u Jugoslaviji, ali je stalno morao da se dokazuje. Više puta ranjavan, čak je i u zatvoru u Jugoslaviji, što je neverovatno za to vreme, spavao sa nožem pod jastukom.
Zatvorski čuvari nisu mu smeli ništa, pa je i u zatvoru izvodio razne vratolomije. I robijaši i čuvari su vodili računa da ga slučajno ne naljute i izazovu njegov bes. Za ubistvo Ljubomira Magaša, Goran Vuković je na nemačkom sudu osuđen na sedam godina zatvora. Odležao je pet godina i potom dosao u Beograd, gde je postao vođa voždovačkog klana.
