Beograd, prestonica balkanskog podzemlja (10): Prva osveta za Arkana
Zoran Uskoković Skole, vođa kriminalne grupe iz beogradskog naselja Miljakovac, ubijen je najverovatnije u znak osvete za ubistvo Željka Ražnatovića Arkana. O njihovim vezama su svedoci kasnijih godina svedočili u srpskom Specijalnom sudu.
Skole je stekao veliko bogatstvo. Bio je vlasnik nekretnina po Srbiji i inostranstvu, restorana u Švedskoj i Atini, gradio je, kako se pričalo, i hotel u Španiji. Govorio je da je mnogima zbog unosnih poslova počeo da bode oči. U beogradskom podzemlju se pričalo da su neki krupniji kriminalci počeli da traže sve više para u ime reketa od njega i drugih "biznismena".
Pitanje dana
Beograd, prestonica balkanskog podzemlja:
3. Kobna greška "idola mladih"
4. Čitulju mu poslao i Eskobar
5. Kraj prvog "reketa" Minhena
6. Padaju prijatelji Prve porodice
7. Odlazak prve kriminalne lige
Njegova likvidacija 27. aprila 2000. u beogradskom naselju Cerak nije iznenadila poznavaoce kriminalne scene Srbije. Od trenutka kad je u hotelu Interkontinental likvidiran Arkan, Skoletovo smaknuće smatralo se pitanjem dana. I Uskoković je dobro znao da su mu ubice za petama. Već su i mediji njegovo ime direktno vezivali za Arkanovo ubistvo, a jedan za drugim ubijani su mu prijatelji i saradnici. Krug se sužavao.
Stiglo mu je i poslednje upozorenje. Dva dana pred smaknuće, u ulaz u Uskokovićevu zgradu postavljen je snažan eksploziv. Detonacija je odjeknula sat posle ponoći i oštetila višespratnicu u naselju Cerak, gde je Skole živeo sa suprugom i dvoje dece. Od jačine eksplozije popucala su i stakla na okolnim zgradama. Na sreću, niko nije bio povređen.
Prilikom detonacije, porodica Uskoković, koja stanuje na drugom spratu, bila je u stanu na kojem je Skole još po useljenju ugradio blindirana vrata i prozore. Na ulazu u stan je postavio i sigurnosnu kameru. Ništa mu nije pomoglo. O nameri da ga ubiju pričao je i Skole, ali je verovao da će uspeti da izbegne zamke egzekutora. I uspevao je, tri i po meseca po ubistvu Arkana. Kobnog dana u beogradskom naselju Vidikovac, sedeo je na suvozačevom mestu u audiju, koji je vozio Petar Jokić, a na zadnjem sedištu je bio policajac Miloš Stevanović, telohranitelj.
Sateran u ćorsokak
Sačekale su ih četiri ekipe egzekutora. Njihovom automobilu, dok je stajao na semaforu, iznenada je prišao auto iz koga su atentatori zapucali. Skole i Stevanović su uzvratili vatrom iz pištolja. U tom momentu Jokić je u punoj brzini krenuo preko raskrsnice ka naselju Vidikovac. Usledila je žestoka jurnjava automobilima i razmena hitaca. Sve je podsećalo na scene iz akcionih filmova. Bespoštedna trka između Skoleta i njegovih ubica po ulicama naselja Vidikovac, Labudovo i Petlovo brdo trajala je petnaestak minuta. Ispaljeno je više od 50 metaka iz kalašnjikova. Iako se Uskoković nalazio na svom terenu, ubice su poznavale taj deo grada. Jedna ekipa egzekutora saterala ga je u jedan ćorsokak. Preživeo je samo Jokić, koji je, ranjen, uspeo da se izvuče iz automobila i sakrije.
Krvnik beogradskih policajaca
Za Zorana Uskokovića Skoleta prvi put se čulo početkom 1992. kada je ubijen Branislav Perović, inspektora Odeljenja za rasvetljavanje ubistva beogradske policije. Perović je ubijen u kafiću "Bakardi" na Banjici, dok je legitimisao goste. Na Petrovića je pucano sa stola za kojim je sedeo Uskoković, zajedno sa Dejanom Zorajom i Dejanom Jakšićem. Skole je uhapšen jer se sumnjalo da je upravo on ubio inspektora. Ipak, na dugogodišnje zatvorske kazne osuđeni su samo Zoraja i Jakšić, a Uskoković je oslobođen. Mnogi su verovali da su ova dvojica na sebe preuzela zločin jer im je bilo za to dobro plaćeno. Za Skoleta se govorilo da je, navodno, imao udela u likvidacije pukovnika Milorada Vlahovića Vlaje, savetnika u Upravi kriminalističke policije MUP Srbije, kao i potpukovnika Dragana Simića, načelnika Policijske stanice Savski venac. Obojica su prethodno radila i na rasvetljavanju beogradskih likvidacija.
Crna lista za saradnike režima
Od kraja NATO bombardovanja do 5. oktobra 2000. godine, kada je svrgnut Slobodan Milošević sa vlasti u Srbiji, veliki broj ljudi povezanih sa njegovim režimom pao je na ulicama Beograda. Ta ubistva su ostala nerešena, a pretpostavlja se da se radilo o uklanjanju nezgodnih svedoka.
Pavle Bulatović, ministar odbrane SR Jugoslavije, pokošen je rafalima iz kalašnjikova 7. februara 2000. godine u restoranu FK Rad na Banjici. U tom trenutku sedeo je sa direktorom JU garant banke Vukom Obradovićem i upravnikom restorana Markom Kneževićem, koji su lakše ranjeni. Napadač je pucao kroz prozor.
Na predlog Srpske radikalne stranke 27. septembra 2001. oba veća Savezne skupštine formirala su Anketne odbore za rasvetljavanje ovog ubistva, a za predsednika odbora izabran je lider radikala Vojislav Šešelj. U izveštaju oba odbora iznete su sumnje da je izvršilac ubistva ministra odbrane Ivan Delić, koji je povezan sa kriminalnim podzemljem u Crnoj Gori. Nijedno veće nije prihvatilo izveštaj Anketnog odbora o ubistvu Bulatovića, uz ocenu da je Odbor "prekoračio ovlašćenja u radu i preuzeo ulogu pravosudnih organa", čime je odbor raspušten. Istragu ubistva Bulatovića vodio je sudija Nebojša Simeunović, čije je telo u decembru 2000. pronađeno u Dunavu. Iako na telu sudije nije bilo vidljivih tragova nasilne smrti, njegovi prijatelji veruju da je ubijen.
Uoči pada Miloševića, ubijen je i direktor Jugoslovenskog aerotransporta Živorad - Žika Petrović, 25. aprila 2000. godine uveče, ispred zgrade blizu centra Beograda, gde je živeo. Ni najbliže komšije ništa nisu čule, iako su sedele pored ostvorenih prozora, na svega nekoliko metara od mesta ubistva. U direktora Jata je ispaljeno desetak metaka, verovatno iz oružja sa prigušivačem. Mediji su ovaj zločin okarakterisali kao teroristički akt nad državnim službenikom, ali je bilo i drugačijih tumačenja. Pominjala se privatizacija Jata i prodaja predstavništava u inostranstvu, čak i kupovina novih aviona. Pominjan je i novac koji je Petrović, navodno, iznosio iz zemlje po nalogu Miloševića. Stvarni razlozi ovog ubistva nisu otkriveni.
