Grešna ljubav Jelene Savojske (9): Umbertov ultimatum
Pri povratku iz Moskve sa svečanosti krunisanja cara Nikolaja Drugog Romanova, na kojoj se njegova ćerka miljenica Jelena obećala nasledniku italijanskog kraljevskog prestola Viktoru Emanuelu, jedan susret knjaza Nikole u Beču umalo nije razvrgao tu veridbu i svu priču o prijateljstvu sa dinastijom Savoja bacio u zaborav.
Dok se spremao da iz Beča krene u posetu Beogradu, knjaz Nikola je, na njegovo traženje, primio italijanskog ambasadora u austrijskoj prestonici, poznatog i veoma iskusnog diplomatu Nigru, koji mu je preneo ličnu poruku italijanskog kralja Umberta. On je, naravno, već bio obavešten da je njegov sin prestolonaslednik zaručio crnogorsku princezu. Budući svekar je, kao najvažnije, tražio da na Cetinje odmah dođe jedan fratar koji bi njegovu buduću snahu obučavao katoličkoj veri!
Ambasador Nigra, koji je očigledno bio pristalica i istomišljenik protivnika tog "neprirodnog" braka princa katolika i princeze pravoslavke, tu poruku je naglasio kao ultimatum s italijanskog dvora, očekujući možda burnu knjaževu reakciju, kontraporuku da od veridbe nema ništa.
Iako je zahtev budućeg glavnog prijatelja zaista primio kao veliku uvredu - kako da dopusti da, kako veli Gavro Vuković, "katolički fratar s bijelim konopima" bane na Cetinje i mota se po njegovom dvoru - knjaz Nikola se ipak uzdržao i rekao italijanskom ambasadoru da će na kraljevu poruku odgovoriti kad se vrati iz Beograda i o svemu se posavetuje i sa suprugom, kneginjom Milenom, i sa ćerkom, princezom Jelenom.
Umesto direktnog odgovora na zahtev kralja Umberta, da otvoreno kaže šta misli o njegovom zahtevu, knjaz Nikola se ipak uzdržao i preko ambasadora Nigre zatražio da mu se budući prijatelj obrati lično, pismom, i zvanično zatraži ruku njegove ćerke za svoga jedinca - prestolonaslednika, odnosno da precizira uslove pod kojima prosi njegovu mezimicu.
Na Cetinje je uistinu ubrzo potom stiglo lično, rukom napisano pismo italijanskog kralja, koje je i po tonu i po porukama bilo mnogo blaže i umerenije od one prve poruke koju je knjazu Nikoli prenio kontroverzni italijanski diplomata u Beču. Pored ostalog, i kao najvažnije za knjaza Nikolu, kralj Umberto više nije insistirao da na Cetinje dođe katolički veroučitelj, već je tražio da njegova buduća snaha pođe negde na stranu i poduči se osnovama katoličke vere.
Ophrvan crnim mislima da li da prihvati zahteve budućeg prijatelja i zameri se tolikim davnašnjim, dokazanim i potvrđenim prijateljima ili sve raskine i možda zapečati sudbinu svoje ćerke, pa u dobroj meri i svoju, svoje dinastije i Crne Gore u celini, knjaz Nikola je odlučio - što nije činio tako često - da italijanskom kralju ne odgovara sam i pre nego čuje i mišljenja drugih.
Pored supruge, knjeginje Milene i ćerke Jelene, koje su se mrštile i na pomisao o pokatoličenju, i svog najpoverljivijeg, pa i najodanijeg čoveka u tom trenutku, vojvode Gavra Vukovića, koji je od početka bio za to da se zahtev bezuslovno prihvati, da je to nemerljivo mala žrtva za ono što ona donosi, knjaz Nikola je želeo da čuje i mišljenje ruskog izaslanika na Cetinju i naročito tadašnjeg mitropolita crnogorskog, Mitrofana Bana.
I dok su kneginja Milena i princeza Jelena, uprkos intimnom neslaganju sa idejom o pokatoličenju, njemu prepuštale da donese konačnu odluku, a Rus diplomatski ćutao, uprkos očiglednom nezadovoljstvu, mitropolit Mitrofan je odlučno i otvoreno bio protiv pokatoličenja, smatrajući da nema nikakve smetnje da italijanska kraljica bude pravoslavka.
Nije tražio prćiju
Ističući da je pismo kralja Umberta "tako jeroglifski napisano bilo", dotle da su ga jedva pročitali i protumačili, vojvoda Gavro Vuković doslovce citira najvažniji deo te poruke:
"Princeza Jelena najprije da pođe negdje na stranu, a ne na Cetinju, da se pouči u vjeri katoličkoj pa će, po njenom povratku, doći na Cetinje princ od Napolja, da se najprije dobro upoznadu, a možda i vjeridbu formalno izvrši. Ni od Knjaza, ni od Crne Gore prćija se nikakva ne traži, štaviše i svadbeni truso (trošak, napomena B. S) Kralj prima na sebe."
Strah od posledica
Iako je mnogo toplija i prijateljskija poruka italijanskog kralja, pa i određeno odstupanje od prvobitnog najproblematičnijeg zahteva, povratila raspoloženje crnogorskom knjazu, ostala je ipak velika nervoza oko pitanja pokatoličenja njegove ćerke kao uslova da na glavu stavi italijansku kraljevsku krunu. Uviđajući da to nije stvar samo njegove lične volje već da to ima dalekosežne nesagledive posledice i izvan njegove kuće i izvan Crne Gore, posebno ga je brinulo kako će na to reagovati Rusija, glavni oslonac i zaštitnik i njega lično i Crne Gore, ali i ostale pravoslavne države, crkva i pravoslavlje uopšte.
