Memoari Pavla Jakšića (9): Tito optužuje Koču
Neuspela odbrana Užica dokaz je da vrhovni komandant nije shvatao mehanizam partizanskog rata
Partizansko-četnički oružani obračuni od 1. do 19. novembra 1941. i masovni masakri izvršeni nad narodom u Kraljevu, Mačvi i Kragujevcu, a na širem planu izbijanje Nemaca pod Moskvu, stvorili su tešku atmosferu, piše general Pavle Jakšić u memoarima "Nad uspomenama".
Nemci su u duhu svoje ideje "okruženja" koncentričnog nastupanja i "drobljenja", stezali obruč oko "Užičke republike" i pripremali udar 342. divizijom iz Mačve i 113. od Kruševca.
Odbivši u noći između 27. i 28. novembra partizanske protivnapade, Nemci su 28. novembra produžili plansko nastupanje da bi, odbacujući partizane sa komunikacija, uklanjali brojne minske prepreke i predveče motorizovanim snagama ušli u Čačak, a sledećeg dana, zaposeli ovaj grad. Oni su se spojili, sa snagama 342. divizije koja je od Valjeva posle Kadinjače, 29. novembra, prodrla u Užice - čiju su odbranu, pod neposrednim rukovodstvom Vrhovnog komandanta partizanskih odreda Josipa Broza Tita, organizovali Koča Popović i Milenko Kušić.
Kvislinški odredi
Titovo neosnovano optuživanje Koče Popovića za ovu neuspelu odbranu Užica, uz očekivanje da će jedno malo minsko polje zaustaviti nemačku tenkovsku kolonu u pokretu na Zlatibor (po tadašnjem mišljenju Gojka Nikoliša "Španca", "nepristupačnom za tenkove!") jedan je dokaz više da Tito nije shvatao vojno-tehnički mehanizam partizanskog rata, zbog čega je jugoslovenska Oslobodilačka armija u nastajanju doživljavala mnoge subjektivno uslovljene nauspehe i velike ljudske gubitke.
Nemačkom reokupacijom Čačka i Užica učinjen je kraj "Užičkoj republici" - prvoj partizanskoj ustaničkoj bazi sa kompaktnom teritorijom - što mnogi partizanski rukovodioci nisu doživeli kao zakonitu pojavu partizanskog ratovanja, nego kao definitivni poraz - katastrofu.
Nemci su, zbog borbene saradnje četnika s partizanima u napadu na Kraljevo i Šabac, napali četnički štab Draže Mihailovića na Ravnoj gori, prisilili ga da napusti zapadnu Srbiju, pri čemu je poginuo i načelnik četničke vrhovne komande, major Mišić, sin vojvode Mišića.
Mihailović je naredio svojim odredima da se "legalizuju", to jest da se pretvore u kvislinške odrede - Nedićeve i Pećančeve, čiji su oficiri primali plate i živeli mirnodopski raskalašno.
Jači otpor
U iluziji da se na cesti Kraljevo-Čačak može Nemcima pružiti neki jači otpor, ja sam se noću između 27. i 28. novembra uz sela Roćevića uputio u Čačanski bataljon, da bi s njima, bio odbačen prema Čačku. U selu Atenica, gde je tokom noći stigla, po mom naređenju i rudarska četa, uspostavio sam vezu sa komandantom Čačanskog odreda, Momčilom Radosavljevićem. Jezgro Kraljevačkog odreda, koje nije kao "rudari" primilo moju poruku upućenu od Čačka da krene prema Guči i Arilju, nezadovoljno što se nisam nalazio s njim, uputilo se pod rukovodstvom politkomesara odreda Mira Dragišića, sekretara Okružnog komiteta Dragoslava Bogavca i vazduhoplovnog kapetana Mila Pavičića, u duhu direktive Vrhovnog štaba i našeg dogovora, krivudavim putem (Kaona, Debeli Jasen, Mlanča, Radočelo, Golija, Javor) na jugozapad i probilo se, boreći se protiv četnika u Novu Varoš. Rukovodstvo Kopaoničkog doreda (Tomović, Trifunović) nije sledilo ovu direktivu, nego je od Golije okrenulo prema Raškoj. Ovom delu Kraljevačkog odreda vrhovni komandant Josip Broz Tito, saopštiće u selu Kosatica prvi put odluku da formira Prvu proletersku brigadu.
Prezir narodnih vapaja
Jakšić, koji je zbog koncepsijskih neslaganja sa Josipom Brozom Titom, penzionisan na lični zahtev 1962. godine, pišući o prvim ratnim mesecima 1941. izneo je i svoja zapažanja o posleratnom odstupanju Komunističke partije Jugoslavije i rukovodstva od prvobitnih moralnih principa partizanskog ustaničkog pokreta:
- Iako se dosta zna o partizanskom asketizmu i čistunstvu, naročito izraženom u početku oružane oslobodilačke borbe, o tome je, na očigledan način - kontrastom - govorila i četnička bahatost vlasti - zahtevanje da im se sprema birano jelo i piće koje su, neretko uzimali na taj način što su mecima bušili seljačku burad, da bi pili iz mlaza dok su rakija i vino oticali u zemlju.
Mislim da će mi se verovati kad kažem da nismo odavali utisak da ćemo, kad se dokopamo vlasti izvoditi prisilni otkup i kolektivizaciju, zahtevajući od seljaka ono što oni nemaju, da ćemo nemilice i nekontrolisano trošiti narodni novac na političke fabrike ili spomenike velikim i malim birokratama, da ćemo iz ovčarskih torova direktno uskakati u državne mercedese, u lovišta i povlašćena odmarališta.
Nije se u našem partizanskom ponašanju, bar u onom našem delu koji je izrastao iz naroda, moglo naslutiti ni da ćemo se ignorantski, sa prezirom odnositi prema žalbama građana i njihovim vapajima za pravdom, niti da ćemo trošiti tone papira za štampanje u novinama i knjigama propisa i zakona kojih se niko ne drži, dugačkih govora u kojima se neprekidno prežvakavaju citati rukovodilaca, vođa i učitelja. To će izrasti iz onog staljinističko-kominternovskog, pučističko-terorističkog duha izgrađenih boljševika. Mi smo tada skromno ulazili u svaku seljačku kuću i ljudski i politički razgovarali i sa domaćinima i to ne demagoški, nego iz ubeđenja da se tako treba držati i raditi.
Najveća kriza NOR-a
Gubljenje "Užičke republike" bila je najveća kriza NOR-a tokom čitavog trajanja. O tome govori i pogibija Radničkog bataljona na Kadinjači, nemački masakr oko 200 ranjenika na Zlatiboru, poraz u Pljevljima 1. decembra, gde je oko 500 boraca izbačeno iz stroja, razdvajanje članova operativno i taktički iznenađenog centralnog partizanskog vojno-politčkog rukovodstva, tako da se Tito našao, po sopstvenim rečima, u ulozi vodnika čiji je vod bio izložen vatri nemačkih tenkova. Koreni te krize bili su u proizvoljnom očekivanju - ne smo neupućenog naroda nego i rukovodstva KPJ da će obračun takvih sila kakve su bile Nemačka i SSSR, trajati maltene "letnji dan popodne".
Broz ponudio ostavku
U toj situaciji, Josipu Brozu Titu, koji se bio izgubio pa su ga po Zlatiboru tražili celu noć - javila se misao da u selu Drenova ponudi 7. decembra 1941. ostavku na položaj vrhovnog komandanta, što nije bilo prihvaćeno.
